Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Потпуковница Светлана Јанковић

Пише: Милана Лазић

Пре тридесетак година „пуковница“ је обично значило жена од пуковника. У то време, односно у периоду од 1983. до 1985. године, служење војске за жене било је омогућено на време од 3 месеца (за војникиње) и 6 месеци (за школу резервних официрки).

Бити жена у војсци, дакле војникиња, пре 30 година је нешто што се није сматрало уобичајеном појавом. А данас су пак три студенткиње најбоље међу свима у 136. класи на Војној академији.

Према подацима Министарства одбране Републике Србије (МОД), у школској 2015/2016. години примљено је 15,2% кадеткиња, док је у школској 2014/2015. дипломирало 35 девојака. За упис у Војну гимназију, од 1067 пријављених кандидата девојака је било 485, од чега су примљене 22 девојке. У првом разреду средње војне школе, која је ове године оформила разред који броји 21 ученика/ца, две су девојке.

Током 2015. године, заступљеност жена у Министарству одбране и Војсци Србије (ВС) била је према следећем редоследу: у највишем високом рангу униформисаних жена нема, али у обе категорије налази се 0,003% цивилних лица. У вишем, средњем и нижем рангу укупно има 1,9% жена, од чега 0,4% у униформи. Без руководећих дужности има 17,8% жена, од чега 0,4% официра, 0,1% подофицира и професионалних војникиња 3,2% и остало су цивилна лица.

Анализа старосне структуре жена запослених у Министарству одбране Републике Србије и Војсци Србије показује да највише жена има у категоријама официра и професионалних војника од 25 до 30 година старости. У категорији подофицира, највећи број жена је старости од 40 до 45 година, а у категорији цивилних лица највише жена има од 50 до 55 година. Највећи број жена запослених у МОД и ВС припада категорији војних службеника и војних намештеника, које још увек немају одговарајући план напредовања у каријери. Укупно је 0,009% жена лица на положају у Министарству одбране, као и 15,329% војних намештеника и војних службеника. До повећања заступљености жена дошло је у категоријама официра и професионалних војника, а до смањења њихове заступљености само у категорији цивилних лица.

Потпуковница Светлана Јанковић била је управо међу оним женама које су се добровољно пријавиле за служење војног рока, и то за варијанту од шест месеци колико је трајала школа за резервне официре. До дана данашњег, Светлана је једина жена високог чина Моравског округа.

По завршетку прве две године природно-математичког смера у Чачку, као прва генерација ондашњег усмереног образовања, Светлана се определила за област културе и јавног информисања у Горњем Милановцу, стекавши занимање новинарке сараднице. У то време, пошто је била омладинска активисткиња, постаје и секретарка књижевне омладине града Чачка.

Када јој је отац умро, Светлана је имала 12 година. Била је јединица и тај, како каже, „недостатак мушке подршке“, Светлана је надоместила преко посла. Најважније јој је било да буде добра официрка, што за њу значи: организованост, физичку припремљеност, оданост, иновативност. Оно што јој је било пресудно да се одлучи да буде професионална војникиња – јесте управо професионализам и организација система одбране. Након завршене средње школе, Светлана Јанковић, из љубави према новинарству одлучује да упише Факултет политичких наука – смер новинарство. Како није посебно била одушевљена изабраним факултетом и изазовима које нуди и поред љубави према новинарству, Светлана се након завршетка прве године студија, године 1983, заклиње својој Домовини на верност и часно служење, уз обећање да ће је штитити и бранити. Након завршеног служења војног рока, Светлана постаје потпоручница у резерви у штабу територијалне одбране града Чачка и уписује и завршава Факултет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (прим. аут. данашњи Факултет безбедности). Испите је увек полагала у јуну јер јој, како каже, није падало на памет да поклања лето факултету и учењу.

Током школовања, највише су је занимали изазови које је околина сматрала друштевно прихватљивима само када су се њима бавили мушкарци, иако су се њена интересовања простирала од атлетике, бацања копља, рукомета, кошарке, фудбала и других спортова, свирања хармонике, позоришта, фотографије, до војске. Бавила се и новинарством, писала је за Дечје новине, магазин који се објављивао у Горњем Милановцу. Такође, Светлана је била и уредница спортске рубрике у Таковским новинама, које и данас постоје као локални часопис Горњег Милановца. Увек је била окренута ка уметности, као зраку инспирације, а касније и преживљавања. Током своје младости учествовала је и на десет радних акција од Триглава до Ђевђелије, при чему је освојила седам Ударничких значки.

Након завршетка студија, Светлана је три године безуспешно конкурисала на све могуће отворене позиције у војсци, међутим, према њеном уверењу, нико није хтео да је прими јер је жена. За то време, преко лета је радила као командирка вода на предвојничкој обуци за мушкарце и жене у Чачку и у Горњем Милановцу. „Тада сам схватила да постоје разлике у приступу. А оно што се до данас није променило, то је да ако имаш прави приступ – нема везе да ли си мушкарац или жена. Због тога што сам била јединица и увек од стране мајке научена раду и реду, није ми било тешко да имам улогу и у мушком свету. Мислим да васпитање много значи.“

Потпуковница Светлана Јанковић

Те 1989. године, тада још увек потпоручница, почиње да ради у Задру у лаком противавионском пуку.

„Грешка коју сам можда начинила јесте што се никад нисам осећала посебном због чињенице да сам жена. И то не у смислу патријархалног обрасца у коме је жена слабија и стога тражи заштиту, већ због посебности које жене могу имати и такву посебност искористити. Након много година искуства и ношења униформе, оно што се потискује, а што би требало више препознавати као корисно и, штавише, делотворно, у војсци јесте женска емпатија“. Овде је намерно коришћена синтагма „женска“, са намером да се укаже на то да је жене више испољавају и да емпатија као таква треба да се испољава као нешто што је у реду и, штавише, пожељно код мушкараца.

Тридесет и четири године након полагања заклетве и ношења униформе, потпуковница Светлана Јанковић сведочи да јој је то што је жена, а од пре 24 године и мајка, много помогло да своје колеге, војнике, доживљава као браћу или синове, посебно у време када је командовала и била у позицији надређене старешине. „Родна димензија је као захуктали воз. Данас видим да се ствари мењају у главама људи, а некада о свему томе нисам размишљала из родне перспективе и поносна сам што сам свог сина научила овим вредностима, јер би узалуд било да их нисам њему пренела.“

Чини ми се да је ова мисао, или осећање, јако важно у тумачењу значаја присуства жена на  позицијама одлучивања. Ако би се оваква једна свеобухватност или њена могућност схватила на добронамеран начин, жене на високим и водећим позицијама би заправо могле да дају снажан допринос у неговању тимова којима би руководиле и  обогатиле простор заједничког делања.

Потпуковница Јанковић такође сведочи да је имала и снажну интуицију бриге. За време рата, направила је избор да не оде назад кући у Чачак, где ју је чекала мајка, већ је остала са војницима, јер је како каже, знала да иза свакога од њих стоји мајка. „Када сам била рањена, приликом вођења колоне за пребацивање војника са ратишта на територију Савезне Републике Југославије, 1992. године, то готово да нисам ни приметила, јер ми је било само важно да се побринем за све те војнике и старешине, јер ми је пред очима била слика свих њихових мајки и њихове бриге за синове. Након те ратне сцене, текли су дани боравка на ратишту и све ненормалне ситуације су постајале нормалне. У тој ратној колотечини сам спознала да сам трудна и да носим нови живот у себи. Одлука да то дете донесем на свет, без обзира на околности у којима сам се налазила, без обзира на неизвесну будућност, била је дефинитивно најбоља одлука у мом животу. Заправо, са ове дистанце сагледавам да се цео мој живот вртео заправо око родне равноправности. А кључни тренутак те спознаје био је када сам схватила да сам потпуковница, а не потпуковник.

Особеност је у томе што сам ствари посматрала са емпатијом и то ме је издвојило од других. Са друге стране сам носила тај професионализам и нисам ниједног војника ни старешину посматрала никако другачије до као војнике и моје саборце. Како у јединицама где сам радила није било других жена у униформи, ја морам признати да сам генерално увек имала подршку, додуше увек у почетку са дозом резерве. Једина безрезервна перманентна подршка, у сваком погледу и у сваком периоду мог живота, била је од мајке.“

Уз сво то искуство, порука потпуковнице другим женама гласи: „Жене морају да престану да буду разједињене и треба да схвате да само уједињене могу учинити да та синергија буде покретачка снага за промене. Квантитет, попут 50% учешћа у доношењу одлука, не значи ништа уколико тих 50% не пређе у квалитет доношења одлука. Стога, сви би требало да почнемо деловати превентивно и од почетка од узрока ствари, а не исправљајући последице. Само мењајући себе моћи ћемо да мењамо свет. Сви циљеви су достижни.“

У категорији жена има много стручних и способних. Ако нешто треба да се ради, онда то не треба да се ради површно већ професионално и посвећено. Примера ради, потпуковиница Светлана Јанковић је прва и једина жена официр у саобраћајној служби. У својој 52. години почела је да игра тенис, у 53. години уписала је докторске студије. Тема њене дисертације тиче се утицаја међународних чинилаца у родној равноправности  система безбедности – случај Републике Србије.

У складу са њеном опсесијом небом, присутним на свим фотографијама сликаним оком једне уметничке душе, потврђује истину да је само небо граница.

„Да ли знате причу о 1 пруту и 7 прутића? Исто је и са родном равноправности. Један прут је лако сломити, а 7 већ теже. Хајде да радимо заједно, уједињене, јер нам је исти циљ и хајде да будемо људи.“

Ако си човек – онда си све.