Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Поводом 25. новембра, Међународног дана борбе против насиља над женама, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије у сарадњи са Београдским Фондом за политичку изузетност организовао је разговор са чланицама Женске парламентарне мреже, посланицама Скупштине АП Војводина, националним институцијама, организацијама цивилног друштва и међународним организацијама о проблематици насиља над женама у Србији. На разговору су представљени кључни налази Квалитативног истраживања делотворности механизама за борбу против насиља над женама на националном и локалном нивоу, које је иницирао и спровео Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије у сарадњи са Аутономним Женским Центром и Институтом за психологију Филозофског факултета у Београду.

Циљ истраживања био је да се допринесе унапређењу систематских механизама којима се обезбеђује подршка жртвама насиља у породици са једне стране, и са друге да се препознају уска грла у тим механизмима и понуде препоруке. Стога је спроведено квалитативно истраживање у 7 релевантних институција (центри за социјални рад, полиција, јавно тужилаштво, основни суд – кривични и парнични и здравствена установа хитне помоћи) и испитани су начини на који поменуте институције реагују на проблем насиља у породици. Овим истраживањем стечени су увиди у функционисање система из перспективе система, и приказана уска грла и изазови у функционисању постојећих механизама за борбу против насиља над женама и децом у породици. Истраживање је спроведено у 9 градова (Нови Београд, Панчево, Ћуприја, Крушевац, Лесковац, Ниш, Бачка Топола, Сремска Митровица и Ужице) и у њему су учествовала 199 професионалца/ки.

Кључни налази истраживања:

• Постоји недостатак координације, размене информација и података између институција које су део системске борбе против насиља у породици;
• Смањена ефикасност се препознаје пре код других, него што је препозната у сопственој институцији; и решења се много чешће очекују од других;
• Постоје разлике у тумачењу законских решења, а неки професионалци нису упознати или не примењују Општи и посебне протоколе за поступање институција у случајевима насиља у породици; неки помињу интерна правила поступања која олакшавају сналажење у конкретним ситуацијама;
• Велики обим посла превазилати капацитет инстиутција, често помињу недостатак времена, али и лошу позицију службе и проблем „сагоревања“;
• Потешкоће у примени закона могу стварати неусаглашене дефиницие насиља у породици и круга заштићених лица у кривичном и парничном поступку;
• Најчешћи проблем је одустајање жртве насиља у око 60% случајева; у парничним поступцима, када се одреде привремене мере заштите од насиља, жртве ретко одустају од поступка;
• Недовољна су знања за разликовање шта је лажна пријава и злоупотреба у односу на случај недостатка доказа за пријављено насиље;
• Слаби су капацитети професионалаца за доказивање психичког насиље, а самим тим поступци се покрећу када оно ескалира у физичко насиље;
• Недостаје праћење изречених мера заштите и условних казни, као и праћене случајау дужем периоду након што се насиље заустави;
• Не постоји обавеза процене безбедносних ризика у случајевима насиља у породици;
• У одређеној мери владају предрасуде о томе да је насиље у породици приватна или интимна ствар, а постоје и одређене предрасуде према самим жртвама;
• Прикупљање података представља велики проблем, будући да не постоји јединствени систем прикупљања међусобно упоредивих података, као и размена података међу институцијама;
• Постоји сагласност о значају медија у информисању јавности о проблему насиља у породици и насиља према женама, али се наводи да је извештавање често сензационалистичко;
• Није препознат значај формалног образовног система у едукацији о насиљу према женама и насиљу у породици;
• Код неких професионалаца се бележи неспремност да усвајају нова знања; а када постоји мотивација за учење, усмерена је на стицање вештина комуницирања са жртвом и документовање насиља.

Закључци разговора:

• Потребно је унапредити координацију, размену информација и података између институција које су део системске борбе против насиља над женама;
• Потребно је едуковати професионалце/ке о постојећој регулативи која постоји на националном нивоу, о примени Општег и посебних протокола, као и о потписаним Међународним Уговорима (Конвенција о превенцији и спречавању насиља над женама и насиља у породици Савета Европе – CAHVIO и Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације над женама Уједињених нација – CEDAW, Пекиншка Декларација и Платформа за акцију);
• Потребно је спровести препоруке CEDAW Комитета у вези са насиљем над женама, о којима држава треба да извести УН Комитет јула 2015.
• Потребно је почети са имплементирањем ратификоване CAHVIO Конвенције, која чланом 10 предвиђа конституисање Координационог тела за праћење примене Конвенције; треба имати у виду да је чланом 70 предвиђена активна улога националног парламента у праћењу примене Конвенције;
• Значајну улогу у борби против насиља над женама у институционалном смислу унапређења координације институција и ресорних министарстава имаће новоформирано Координационо тело и Комисија за насиље која је у фази конституисања;
• Важно је постаћи јавно заговарање о проблематици насиља у породици и насиља над женама у медијима. као и јавно заговарање о потреби ефикасније заштите жена, брже процесуирање случајева пред судом и бољу заштиту жртве у процесима, како би се смањио број жена које одустају од поступка;
• Траба повећати осетљивост стручњака за потребе маргинализованих група жена (Ромкиња, жена са инвалидитетом, сеоских, старијих, сиромашних жена и других), као и деце која сведоче насиљу у породици.
• Потребно је увести тему насиља и заштите од насиља у породици и у образовно-васпитним институцијама;
• Стручне организације цивилног друштва које се баве питањима насиља над женама имају велики значај;
• Стратегија свих актера треба да буде заснована на политикама малих корака којом може много да се уради.

Извештај о самом скупу можете прочитати овде.