Влада Републике Србије
Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)
Ова прича је истинита, ова прича је инспиришућа, ова прича је емотивна, а наша жеља је да се у наредној годину деси још много оваквих прича. Управо зато желимо овом причом завршити 2016. годину.
Пре две недеље на SOS линију НЕОСТАРТ-а стигао је позив од запослених у Вишем суду у Београду јер је у том тренутку код њих био младић који је тај дан напустио васпитно–поправни дом у Крушевцу. У том тренутку није имао где да преспава, није имао где да поједе оброк, није има личну карту и није имао јасну идеју куда даље.
Врло брзо се нашао у аутобусу који је возио ка нашим просторијама. Све време пратила га је стрепња од контроле карата, али то је први моменат тог дана када је имао среће. Срећом, на контролу није наишао и врло брзо је стигао до наших просторија.
Наше просторије су топле, наши волонтери гостопримљиви, па је после дужег времена имао прилику да попије кафу и поједе слаткиш у пријатном друштву.
Тада нас је упознао са својом животном причом. Причом у којој не зна ко су му родитељи, чак не зна ни тачно колико има година. Каже да су га два пута вештачили да би се утврдило колико је стар, а пошто никада није имао личну карту, не зна се шта је на крају узето као званичан датум рођења. И дан данас не зна када неко може да му честита рођендан.
Као дете је живео на улици. Али како је већ са четири године научио да чита и пише био је веома занимљив људима којима би сам прилазио и лако је добијао њихову пажњу и наклоност. Некако се увек сналазио да поједе, негде преспава а највише времена је проводио у играоницама. Ту је савладао компјутерске вештине па је зарађивао и тако што је другима показивао „цаке“ како да пређу одређене нивое. И не само то, већ са 14 година радио је у играоницама. Већ тада поштено зарађивао за живот.
Када је имао око 14 година, ако је веровати субјективном осећају, пошто не постоји датум рођења, упознао је једног момка десетак година старијег. Иако је постојала разлика у годинама, опчињеност игрицама их је спојила. Врло брзо, он га је одвео кући када су га упознали и његови родитељи који су га одмах заволели. Од тога дана тај дом је постао и његов дом.
Нажалост, лоше друштво га је повукло и одвело у пут криминала. Починивши неколико кривичних дела са групом малолетника, долази у сукоб са законом. Све се завршава упућивањем у васпитно–поправни дом. Иако несрећан догађај у његовом животу, данас када се осврне, схвата да је то можда била и најбоља ствар која му се десила.
За скоро четири године које је тамо провео, завршио је основну школу и електричарски занат. Основну школу је завршио са свим петицама у свим разредима. Да, наше дете улице имало је петице из хемије, физике, математике и свих оних предмета који представљају право мучење школарцима.
Не само да је био најбољи ученик у школи, већ и најбољи ученик у радионици. У радионици је изучавао занат за електричара и успешно положио тест и добио званичан сертификат. Причају данас у дому да такав ђак и такав мајстор није запамћен.
Али живот не остаје у зидинама дома. Сврха васпитне мере упућивање у васпитно–поправни дом и јесте промена и квалитетан млади човек који се враћа у друштво. Ипак, сурова реалност и недостатак подршке поред свих његових квалитета могу га лако вратити на лош пут.
Пропустом система на дан ступања на слободу није имао ниједан лични документ. Документа нису била ни у процедури израде, а није било припремљено ни где ће преспавати. Срећом, претходно поменута породица пружила му је смештај за месец дана, али то није коначно решење. Он жели да ради и заради за живот и кров над главом, али ко ће га запослити ако нема документа. И док чекамо да систем реши што је до њега са великим закашњењем и да идентитет овом младом човеку, ми причу о њему ширимо даље.
Тако смо, причајући о њему својим пријатељима, од једне госпође добили донацију да купи себи електричарски алат. Били смо шокирани. А она нам је рекла: „И он је наше дете. Ако га сада не продржимо, шта можемо сутра од њега очекивати?“
Врло брзо били смо у продавници електроматеријала. Он је са лакоћом набрајао шта му треба – лемилица, глимерица, клеме, сечице, мултиметар, изолир трака… И један лепи кофер за његов први алат. Алат са којим ће моћи да крене да ради, примењује своје знање и зарађује за живот. Не можете замислити колико је он у исто време био срећан и поносан. Срећан што добија свој алат, а поносан на сво знаје и умеће које носи у себи. А ми још више поносни на њега и на људе који су му помогли.
(…)
Текст “И он је наше дете” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар