У Врбасу, родитељи деце са инвалидитетом су основали удружење „Мултиарт” како би лакше организовали слободно време својим малишанима, размењивали искуства, предахнули од свакодневних обавеза и били видљивији у заједници.
Трећу годину заредом око петнаест малишана из Врбаса са различитим врстама инвалидитета, са родитељима као пратиоцима, боравило је у мини-кампу на Гучеву у близини Лознице. Сваки дан је био испуњен плесом, часовима цртања (арт терапија), одласком на базен, пешачењем по шумским стазама – све у складу са могућностима малих гостију. Учесници и учеснице кампа су посетили манастир Петковица и етно-село Сунчана река, а нашло се времена и за одлазак у играоницу. Координатор програма „Подржимо породицу – Гучево 2017”, Борис Бијеловић, изјавио је да је овај програм бесплатан за све учеснике и веома важан не само за малишане већ и за њихове родитеље.
„Путујемо у други град и деци прија да имају неке активности док су на распусту. Многе маме и тате нису у могућности да сами организују летовање. У кампу бораве и стручњаци – логопед и дефектолог – па не само што родитељи могу међусобно да размењују искуства већ могу и да добију савете и стручну подршку”, објашњава Бијеловић, који је и сам отац дечака са тешкоћама из спектра аутизма.
Средства за овогодишњи одлазак до 210 километара удаљеног одмаралишта обезбеђена су захваљујући конкурсном финансирању од стране општине Врбас и Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност полова. Ова локација је пажљиво одабрана јер је довољно приступачна да деца, од којих су нека корисници колица, могу удобно да путују.
Павле, дечак који је овог јуна завршио први разред, био је пун утисака, по речима његове маме Славице Ери. Имао је мали пех – прехладио се – али је и поред тога сваког јутра жељно ишчекивао да изађе и шета.
„То нам пуно значи зато што смо читаве године у Врбасу. На Гучеву је пуно шетао и посебно му је било интересантно то што је планински предео. Уживао је док смо се пели и спуштали јер то не може да осети овде у равници ” каже она.
Удружење „Мултиарт” је основано пре више од деценије, тачније 2006. године. Захваљујући ангажовању групе хуманих Врбашана, у почетку је Удружење организовало акције попут концерата за сакупљање новца за лечење деце са ретким болестима и набавку помагала. Тако су 2014. године успели да прикупе средства и уз помоћ архитекте омогуће изградњу прилазне архитектонске рампе у школи „Јован Јовановић Змај” у Змајеву.
Последњих година, међутим, фокусирани су на садржаје који доприносе побољшању свакодневног живота њихових малишана, а самим тим и породица. Зато се сваке суботе окупљају у канцеларији Удружења у згради старе општине, док су малишани у парку. Пре тога могу да их одведу на бесплатне термине за „спортић” у сали карате клуба или на базену.
Чланови и чланице удружења „Мултиарт” су поносни и на то што су пре три године са још једном организацијом иницирали и реализовали прво истраживање о броју породица са децом са инвалидитетом у општини Врбас. Како каже Маја Куч, педагог, четири месеца су вредно сакупљали податке са терена, из самог града и седам околних насеља. Опсежан преглед о 218 малишана са неком врстом хендикепа постао је део општинске документације и један од аргумената у прилог томе да је неопходно основати Дневни боравак. На локалном нивоу је донета одлука о преуређењу једне старе куће за те потребе, а реализација пројекта је поверена Центру за социјални рад. Са нестрпљењем очекују да се дневни боравак што пре отвори и надају се да ће то бити већ наредне године.
Од пре месец дана, волонтери „Мултиарт”-а учествују и у једном регионалном неформалном покрету под називом „Возачи великог срца”. У оквиру ове акције, добровољци бесплатно превозе особе с инвалидитетом до смештаја који такође бесплатно уступају туристички радници у Хрватској и Црној Гори. Александар Лубурић, отац дечака са Дауновим синдромом из Врбаса и „мултиартовац”, први је из Србије који је одвезао једну Суботичанку до Дубровника. Захваљујући хуманости једне тамошње породице, ова жена ће остати два месеца на терапији. Путница коју је Александар возио непокретна је услед последица саобраћајне несреће, те је путовање трајало дуже него иначе.
„Правили смо паузе како би могла да се одмори, а уз њу су били мајка и брат. То је најмање што могу да учиним, јер знам колико је тешко организовати се за пут ако је у породици особа с инвалидитетом“, каже Саша. Помало стидљиво додаје да му је била част што му је путница одала признање на пажљивој и угодној вожњи. Уз осмех додаје да је он сигурно и враћа из Дубровника када се терапија заврши.
О свим активностима „мултиартоваца” Борис Бијеловић редовно обавештава не само чланове већ и јавност преко Фејсбук странице Удружење Мултиарт.
Оставите коментар