Влада Републике Србије
Пише: Тафиљ Дубова (Блог о социјалном укључивању)
Одрастао сам на Косову. Сестра и ја смо као мали остали без мајке и живели смо са баком и деком. Док су друга деца ишла у школу, моја сестра и ја смо морали да радимо. Сестра је помагала баки око кућних послова, а ја сам се бринуо о кравама. Слушао сам другу децу како причају о њиховим доживљајима из школе, о стварима које уче. Желео сам да идем у школу, али нисам могао. Осећао сам се беспомоћно. У породици нисам имао некога коме бих могао да се поверим.
Једног дана сам отишао до представника Рома који је био задужен за упис деце у школу, обезбеђивање прибора, књига и сл. Испричао сам му своју ситуацију. Он ми је помогао да се упишем у школу, иако се дека бунио. Касније сам помогао и мојој сестри да се упише. Заједно смо завршили прва четири разреда.
Никада нећу заборавити непријатан догађај који нам се десио већ у првом разреду. Наша учитељица је дошла једног јутра у школу и обавестила све ученике да јој је неко из одељења претходног дана украо 500 динара из новчаника. На великом одмору дошла је у одељење њена колегиница. Објаснила нам је да ће пронаћи лопова тако што ће ићи од ученика до ученика и испуштати посебан звук уснама. Ученик код којег звук буде стао је лопов. Звук је престао да се чује када је дошла до клупе у којој смо седели моја сестра и ја. Сећам се колико ме је било срамота. Иако моја сестра и ја нисмо украли тај новац, желео сам да побегнем из учионице. Осећао сам се беспомоћно и уплашено. Покушао сам, али нисам могао да објасним да нисмо криви.
Деца из одељења су нас звали “ЦИГАНИ КОЈИ КРАДУ ПАРЕ И ЗЛАТО”. О крађи се ускоро прочуло по целој школи. Сви су нас звали „Цигани који краду паре и злато“ и нико од деце у школи није хтео да се дружи са нама. Било нам је јако тешко, али нисмо желели да одустанемо.
Иако смо ишли у школу, моја сестра и ја смо морали да наставимо да помажемо баки и деки. Једног дана док сам чувао стоку, пао сам и сломио ногу. Због повреде нисам могао да идем у школу пар месеци, па је учитељица дошла да ме посети. Обрадовао сам се када је дошла, али нисам могао да устанем из кревета. Дружили смо се и причали. Разговарала је са мојом баком о томе како смо сестра и ја остали без мајке. Када сам се напокон опоравио и кренуо у школу, учитељица је рекла другој деци да је посетила неку децу ромске националности која живе у махали, али да је за разлику од њихових кућа, код нас у кући чисто и уредно. Толико уредно да би могла да једе хлеб са пода. Пришла ми је и пред целим одељењем рекла да зна да сестра и ја нисмо украли њене паре и да зна ко је кривац, али да не може да нам каже. Како је време одмицало деца из одељења су поново почела да се друже са нама, али за сву другу децу у школи смо остали “Цигани који краду паре и злато.”
(…)
Текст “Кад стане звук” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар