Ка успостављању бољег међугенерацијског разумевања и толеранције : Инклузија

Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)

Од 1995. године, када је UNESCO, организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, установила Међународни дан толеранције, исти се 16. новембра обележава широм света. То је дан који људе широм света треба да подсети на значај поштовања и уважавања другачијих од нас.

И код нас, овај дан се обележава разним манифестацијама на националном, регионалном и локалном нивоу. Ове године, општина Нови Београд, односно Центар за бригу о старима, деци и особама са инвалидитетом “Нови Београд” је тим поводом уприличио трибину на којој су учествовале три генерације – ученици VII и VIII разреда ОШ “Бранко Радичевић” са Новог Београда, ученици Фармацеутско-физиотерапеутске школе “Звездара”, стручни радници из социјалне заштите и образовања, и најстарији суграђани.

Основни циљ ове трибине био је да се повећа сензибилисаност деце, младих, старијих особа, стручних радника и опште јавности за значај толерантног понашања свих чланова друштва.

У публици је било скоро 200 учесника из све три поменуте генерације. Кроз излагања уводничарки, њихова практична искуства и примере добре праксе, учесници су били у прилици да ближе сазнају какав однос треба имати према психички измењеним особама, према особама које имају неки инвалидитет, према деци са сметњама у развоју и према старијим особама.

Учесници су се подсетили да је толеранција препознавање, прихватање и уважавање различитости. Указано је које кључне особине је потребно да негујемо да бисмо били толерантни.

Толерантни смо:

када прихватамо другачије од себе – оне који се од нас разликују по узрасту, по материјалном стању или социјалном статусу, по националности, по болести, по боји коже… Разлике су богатство. Без разлика ми не можемо развити однос према другима. Оне нам помажу да разумемо колико је свако од нас различит и колико је свако од нас у мањини, а да сви заједно можемо постати већина која ће у разликама видети вредност и која ће према разликама развити позитиван став
када се дружимо иако смо различити
када се пристојно владамо
када решавамо сукобе без насиља. На првом месту се мисли на вршњачке сукобе, али и на све друге, сукобе са родитељима, са наставницима, са старијима, са млађима… Када је сукоб такав да не можемо сами међусобно да га решимо, треба наћи трећу страну, у коју ми сукобљени имамо поверења, као непристрасну – која ће имати улогу посредника
када умемо да слушамо и да разумемо саговорника
када имамо осећај одговорности према другима
када имамо поштовање према другима – ако ми друге не поштујемо не можемо очекивати да они поштују нас.

Повезаност са другима и стварање толерантне заједнице су највише вредности сваке особе, а природно је да стицањем тих вредности имамо више разумевања за различитости и постајемо толерантнији.

А зашто смо понекад нетолерантни према другима или другачијима?

Због непознавања или недовољног познавања неке особе, неког феномена или појаве – оно што нам је непознато то нам улива страх – некада можемо имати предрасуду према некоме или нечему јер нисмо били у прилици да разумемо другу страну медаље.
Зато што смо то научили у породици, вршњачкој групи, школском или неком другом окружењу.
Из недостатка стрпљења…

Породица је прва група у којој, путем социјалног учења, стичемо базичне ставове и вредности, а заједно са њима и предрасуде. Касније, улогу наших социјалних учитеља преузимају вршњачке групе, школске и све друге, чији чланови временом постајемо: професионалне, пријатељске, политичке, верске, националне…

Толеранција подразумева, не само прихватање, већ и поштовање и уважавање различитости. Она је не само морална дужност сваког од нас, већ је и политички и законит захтев и услов за мир међу људима. Подразумева много више од попустљивости – мора бити заснована на отворености, комуникацији, слободи мишљења и уверења, као и на знању.

Указано је и на значај међугенерацијског дијалога за већу толеранцију према најстаријима.

Чињеница је да је међусобна нетолеранција често присутна у различитим облицима, нпр. постоји нетолеранција младих према старијима, али и обрнуто, старијих према младима. Углавном, та нетолеранција је последица стереотипа и предрасуда који владају и код једне и код друге узрасне групе. Млади старије углавном доживљавају као људе „чије је време прошло“, нису више од користи, као себичне, шкрте, досадне, џангризаве, депресивне, болесне, сенилне… Сматрају да старији не могу да усвајају нова знања и углавном их повезују са ружноћом.

Старији, са друге стране, имају неразумевање према младима и доживљавају их као „незналице“ које се праве да све знају, затим као бахате, да не слушају старије, да неће да раде а хоће „’леба без мотике“, да спавају до подне… Разлог овоме је, свакако, и у недовољном познавању појединаца из једне од старосних група, специфичности и карактеристика актуелног начина живота „оне друге“.

Наглашено је да недостаје међугенерацијски дијалог – њега често мањка и у самим породицама, у којима су родитељи углавном заузети бригом о обезбеђивању минимума за преживљавање, а деца за то време, препуштена друштвеним мрежама, видео игрицама, улици…

Можда, док ово читате, и ви мислите о некој старијој особи која вас “баш нервира” или која вам често “звоца”. Ставите по страни то што вас нервира и смислите једну добру особину те особе. Само једну особину за почетак.

Када будете успели да се сетитите и наведете једну добру особину особе која вас “баш нервира” направићете први корак ка бољем разумевању те друге особе и успостављању толеранције. Како стара кинеска пословица каже, “пут од хиљаду миља почиње првим кораком”. Дакле свака промена, сваки нови пут, тако и онај који води повишеном степену толеранције и бољем разумевању друге особе која је различита од нас, почиње првим кораком. Ако сте успели да се сетите једне добре особине особе која вас иначе “јако нервира”, ви сте управо направили тај први корак ка бољем разумевању и толеранцији.

(…)

Текст “Ка успостављању бољег међугенерацијског разумевања и толеранције” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.