Влада Републике Србије
Пише: Марко Лумо (Блог о социјалном укључивању)
Када говоримо о методама које је потребно користити да би се на адекватан начин промовисала људска права ЛГБТИ особа, прво што свакоме од нас (било да смо за или против) падне на памет је прајд. И сада, ретки су они који неће имати мишљење у вези са тим да ли је прајд потребан ЛГБТИ заједници, да ли га је могуће у нормалним околностима одржати у Србији, чак и да ли је то адекватан начин да се укаже на све оне изазове са којима се сви припадници и припаднице ове заједнице суочавају. Они мало упућенији у проблематику о којој говоримо би свакако предложили још неколико метода уз помоћ којих је могуће радити на побољшавању права припадника и припадница ЛГБТИ заједнице. Неки су у протеклим годинама опробани са више или мање успеха, неки нису, и једино можемо да се надамо да ће их неко у будућности искористити на прави начин. Оно што никако нисам очекивао, а могуће да је кривица недостатка креативности када сам ја у питању, јесте нешто што се зове „ЛГБТИ караван“. И сада, размишљам колико ми се лампица за идеје упалило у тренутку када ми је пријатељица из организације Егал саопштила да је једна од планираних активности ове организације управо један овакав догађај.
Узбуђен и самим називом догађаја, у току разговора сам само ћутао и слушао шта је то што су активисти и активисткиње те организације овога пута осмислили како би своје напоре за побољшавање квалитета живота ЛГБТИ особа подигле на виши ступањ.
Према њеним речима, активисти и активисткиње ове организације схватили су да се, од када је почело да се говори о правима ЛГБТИ особа у Србији, најмање о овим темама говорило у унутрашњости и да се догађаји везани за промоцију људских права ЛГБТИ особа смештају углавном у Београд и спорадично у Нови Сад и Ниш. Људи у другим градовима у унутрашњости су са овом тематиком најчешће упознати преко медија који, као што сам у једном од претходних текстова написао, углавном сензационалистички извештавали о овој теми свих ових година. Оно што посебно забрињава када је ова тврдња у питању, јесте чињеница да ЛГБТИ особе не живе само на територији Београда, Новог Сада и Ниша. ЛГБТИ особе живе и у мањим градовима и селима у Србији. Њима, на велику жалост и штету, недостају управо садржаји овог типа – садржаји који ће информисати и едуковати грађане и грађанке, а самим припадницима и припадницама ЛГБТИ заједнице показати да нису сами и усамљени у својој различитости и јединствености. Да подршка постоји.
И подршка заиста постоји, а доказ за то (између осталих, као да нам је потребно још доказивати) је управо „ЛГБТИ караван“. Тада, причала ми је она, план је био да активисти и активисткиње ове организације посете десет градова у унутрашњости Србије, и у њима организују трибину под називом „Нико није слободан док сви нисмо слободни“ на којој би се разговарало на тему заштите људских права ЛГБТИ особа.
(…)
Текст “ЛГБТИ караван – караван прихватања, разумевања и поштовања различитости” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар