Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Колико год одлагали, дође тренутак када морамо да поднесемо захтев за нови пасош и личну карту. Кажу, то је сада компјутеризовано, умрежено, поједностављено. Ипак, како се показало у пракси недавно, не за све људе. Информационе технологије се развијају, али још увек је људски фактор битан. Не могу компјутери баш све сами да одраде, па често зависимо од појединца тј. нечије добре воље, љубазности и сналажљивости.
Изабрала сам приступачну полицијску станицу релативно близу мог стана и успела да закажем приступачан превоз у оба правца, што у Београду представља једну од највећих препрека за свакодневни живот особа са инвалидитетом.
Обрадовала сам се када су ме прозвали да уђем само десетак минута после заказаног термина и ентузијастично ушла у канцеларију за подношење захтева. Безбрижно сам бацила поглед на кабину за сликање у коју није било теорије да уђем пошто је мала. “Безбрижно” пошто ми је преко телефона речено да могу да донесем слике и да ће све бити у реду.
И било је све у реду, али тек после скоро три сата проведених у станици и трошења и сопственог и времена заиста професионалне службенице. Сви други људи су у међувремену посао завршавали за петнаестак минута. Толико о равноправности.
Службеница је најпре одсечно одбацила слике које сам донела. Онда је, на моју констатацију да не могу никако да уђем у кабину због димензија и питање да ли може да скине фото апарат и да ме слика ван кабине, ауторитативно одговорила “не”.
Прихватила сам њен предлог да прво обавимо папирологију. То ће, ваљда, лакше ићи. Уредно и спретно је завршила свој део посла, а онда је дошао ред на мене – да се потпишем и оставим отисак прста. Међутим, и ту је запело. Ти уређаји (извињавам се што не знам назив) су врло кратким кабловима повезани за компјутер, а ја у својим колицима седим заваљена (због природе инвалидитета) и не могу да се нагнем напред и дођем до њих. Једва да могу да приђем самом столу који, наравно, такође не може да се помера. Дакле, уређај треба некако да “дође” до мене.
После разних маневара колицима, успела сам да се наместим под одређеним углом, а каблове смо максимално растегли до моје десне руке да бих се потписала и оставила отисак прста, све уз стрепњу да ће се извући. Тек би онда настао хаос.
Затим је дошао и тренутак сликања. Службеница, којој је сада већ увелико постало јасно да ћемо заједничким снагама брже решити сваки проблем, је ипак одлучила да проба да убаци слику коју сам донела. Заиста се потрудила, али систем је одбио и тачка.
Онда се појавила и шефица и заинтригирана целом акцијом, почела да истражује како је фото апарат фиксиран за постоље. Ако га је неко прикачио, логично је да може и да се откачи.
Успеле су уз нешто стрпљења, вештине и сналажљивости. Другим, опет кратким, каблом је остао привезан за компјутер тако да није баш био потпуно слободан, али је било довољно да га окрену ка мени и сликају ме из неког необичног угла и извртање шефициног ручног зглоба док је држала апарат.
Слика је ужасна, али смо све биле срећне што је мисија ипак успешно завршена.
При подизању докумената на шалтеру, после недељу дана, опет је требало оставити отисак прста и поново се појавила иста препрека – кратак кабл. Настао је благи хаос пошто је цео ред морао да се помери да ми направи простор за заокрет колицима како бих заузела неопходни положај и успела да оставим отисак прста, али документа сам на крају ипак добила што је и био коначни циљ.
Као и уопште када су у питању лифтови, врата, рампе, висина прилагођених комби возила, и овог пута се јавља питање димензија или конкретно: зашто су кабине морале да буду толико мале? Да ли је неко и помислио на кориснике инвалидских колица?
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар