Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Анђела Чех (Блог о социјалном укључивању)

Колико год да ми, миленијалци ових простора, нека деца рођена и одрасла у Србији (и суседним земљама), на прекретници, на тачки константног преврата у којој се комешају не само политичке струје и економска питања, већ се и распадају и поново од крхотина стварају надања, снови и вредности наших створитеља и оних који су о нама бринули, желимо да машемо својом самосталношћу и инсистирамо да смо, у сваком смислу, од њих другачији, тешко да можемо да до краја порекнемо ту неку спону и потребу да будемо, бар у свом бунту или летаргији (који може и треба да буде даље деконструисан) подржани и прихваћени.

Посматрам то око себе и у себи – боримо се да не постанемо као „они“, да не поновимо шаблоне које смо прерано препознали, а који нам се не допадају, али је то, изгледа замка у коју смо лако упали. Док смо помало презирали и бежали да покажемо да можемо другачије, заправо смо болно одрастали и схватили да постоје места на којима заиста можемо да се поистоветимо. И да то и није тако страшно, све док можемо да сагледамо и да одаберемо оно што нам се свиђа и са чим мислимо да можемо нешто да постигнемо. Али то прихватање! И потреба да, када престанемо да будемо бунтовни тинејџери, будемо у свој својој пуноћи и ширини прихваћени. А ми, који смо одрастали као ЛГБТИ омладина, имамо један додатни спектар изазова.

Рађамо се, растемо и стасавамо у окружењу које нас увек изнова учи о томе шта су позиције привилегије и како се граде друштвене вредности. Плашили су нас да ће нас Роми (уз коришћење много увредљивијих термина које нећу поновити, чак ни за потребе веродостојности) украсти и продати циркусу ако не будемо били добри, и после се чудили када ромско дете у школи буде пребијено; посебно су се изненадили када сам питала а зашто, забога, не можемо да се играмо са њима када нам недостаје играч за „Између две ватре“. Учили су нас како се од проблема окреће глава када су нам сугерисали да је боље да избегавамо сопствено школско двориште у вечерњим терминима, јер се у њему окупљају „дрогераши“, а после се чудили када су нам пријатељи завршавали на одвикавању од алкохола и дроге и када смо хтели да их у томе подржимо. Климали су главама на то да су жене увек теткице и секретарице, а мушкарци увек директори и доктори, и посебно се чудили што инсистирамо да је важно да, док се боримо за своје каријере, постоје и директорке и докторке и чистачи и болничари и психолошкиње и мушкарци који чувају децу. Никако нису хтели да одустану од тога да породицу чине мама, тата и дете (или деца), а онда се чудили што деца разведених или самохраних родитеља, или усвојена деца, бивају исмевана или стално пате због тог одсуства, јурећи слику која се наметала.

А онда су неки од нас израсли у неке људе који, рецимо, не желе да имају своју биолошку децу. Или желе да усвоје дете. Или, замислите, желе да заснују неке другачије породице.

Хајде да покушамо да, још једном, занемаримо, иако је тешко, то да су идеја о породици и заједницама заснованим на крвном сродству дубоко утемељени друштвени конструкти и идеали који су, као такви, недостижни.

Ако је породица место подршке, поверења, подржавања, потпоре и љубави, зашто је онда важно ко је чини? Зар је толико тешко да замислимо да то могу да буду, рецимо, две жене? Или две жене и дете?

Хетеронормативност, одбијање и страх од другости толико су свеприсутни да је врашки тешко да будеш ЛГБТИ тинејџер или ЛГБТИ особа уопште.

(…)

Текст “Мама, тата, пас и кравата” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.