Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Међународни ликовни конкурс успешно је завршен. Млади сликари из целог света послали су више од пет стотина цртежа, а задата тема: слободна или шта ме чини срећним… Најмлађем учеснику из Шведске је пет, а најстаријем, Марку из Београда, седамнаест година.

Свечаност доделе награда најбољима тек што није почела. Награђени у пратњи родитеља, пријатеља и наставника нестрпљиво чекају одличја док поносно гледају постављену изложбу, препуну салу, камере, новинаре, званичнике, домаће и иностране. Организатор обавља последње припреме, проверава присутност награђених. Сви су дошли, осим Марка.

„Марко је болестан, није могао да дође“, помало смушено говори млада жена док објашњава да ће она примити његову награду. „Ја сам његова мајка. Марко вас је све поздравио“, додаје.

„Добро, за Марка Ј, примиће мајка награду“, записује организатор. „Само станите тамо десно да будете близу када чујете његово име.“ „Видите ону са пољем зрелог жита? То је Маркова“, показује насмејана жена осталима златножуту слику изложену у сали где се гости тискају како од званичног програма ни делић не би пропустили и како би швенк камере обавезно „ухватио“ баш њих.

„Штета, Марков цртеж је освојио другу награду, а толико је леп да заслужује прву“, говори жена док евидентира да су сви награђени дошли. Осим Марка.

Ускоро је почео програм и додела награда. Аплаузи, честитке, пољупци.

Док у рукама држи кутију са сликарским бојама, плакету и медаљу у облику сликарске палете, Маркова мама осећа неизмерну срећу. Можда би и заплакала, али јој новинари и чланови жирија не дају ни тренутак мира, салетајући је наизменично питањима: „Да ли ће Марко једног дана постати сликар? Да ли похађа неку сликарску школу? … Тако нам је жао што данас није дошао! … Његова слика је заиста тако изузетна! Какав таленат!”, слажу се гласно посматрачи. „Можемо ли са Марком заказати интервју кад оздрави?“

Маркова мама је покушала да објасни, али гледајући сва та озарена лица и Маркову слику која се поносно шепурила на изложби, није имала храбрости ни снаге да каже истину. Али, шта је у том тренутку заиста истина када сви желе да фотографишу баш Маркову слику, да запишу број његовог мобилног телефона, посете га?

Док свечаност траје, у другом крају града Марко слика неко ново поље са још златнијим житом, трудећи се да изгледа као дедина зрела њива у којој је највише волео да се скрива, у којој се осећао најсигурнијим и најсрећнијим на свету. Пре одласка на свечаност мајка је покушала да му објасни да је добио другу награду у конкуренцији пет стотина цртежа, да му следује пут у Италију и још много, много боја. Можда је у својој главици и разумео шта му то мајка говори, али није умео да објасни нити изговори. Марко је дечак, како то људи најчешће кажу, са посебним потребама. Мајка је хтела да га поведе, али је у последњем тренутку ипак одустала. Знала је да би га сва та гужва и метеж око њега учинили нервозним. Толико, да би пред свим тим непознатим и неупућеним људима оставио потпуно погрешан утисак о себи.

„Можда нам неће веровати да је то заиста његова слика, мозда ће ми замерити што у потпису нисмо нагласили да Марко није сасвим обичан дечак“, размишљала је мајка док се спремала да крене на свечаност доделе награда.

Иако Марко никада није рекао, хтео, знао или умео, није ни важно али, његова мајка је била сигурна – њен дечак ће једнога дана постати сликар. Уствари, он је то већ био. И била је спремна да му у име свих насликаних поља жита, купи све боје овог света.

***

Родитељи деце са развојним тешкоћама најбоље знају колико је њихов труд за бољитак њихове деце важан и пресудан. Нећу рећи ништа ново, али је битно да имамо у виду да ови очеви и мајке јесу носиоци дуготрајне неге и бриге ове деце и младих људи, да су силом прилика научени и обучени да посвећено чине оно што је за њхову децу најбоље и најкорисније. Због тога, родитељи јесу и треба да буду партнери система. Искуста у много развијенијим системима социјалне и здравствене заштите говоре да су родитељи ти који „вуку“ праксу напред, док се на нашим просторима тај драгоцени ресурс недовољно користи.

Прича о Марку даје слику о потребама и могућностима ове деце, о подршци породице и родитеља да се њихова деца укључе што је више могуће у заједницу и свет у којем живе. Моћ родитеља деце са развојним тешкоћама је, дакле, велика и драгоцена. Али, родитељи се боре, свако на свој начин, а како године пролазе, уморе се и потроше. Њима недостају различити сервиси подршке од којих је услуга предах од родитељства најважнија (бесплатна и доступна током целе године), али и могућност запошљавања у законски „лабавијим“ формама које дозвољавају скраћено радно време или рад од куће, специјализована саветовалишта, едукације, интерактивна размена искустава са професионалцима и другим родитељима, групе помоћи и самопомоћи, материјална и морална подршкa. Њихов труд заслужује поштовање, а не сажаљење. Баш као и таленат сликара Марка који је показао да су посебне потребе релативна ствар и да кад се сваком од нас индивидуално омогући садржај интересовања и подршка и пружа бескрајна љубав – напредак је загарантован.

Познајем и пратим рад многих родитеља и њихових удружења. Улагање у њих за државу никако није трошак већ инвестиција, најјефтинија и најхуманија. Ако ови родитељи осете немоћ да помогну својој деци, онда је та немоћ заједничка – државе, струке и професионалаца.

———-

Текст „Моћ и немоћ родитеља (Сликар)” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.