Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Снежана Киџин: Професионализам је богатство идеја и одсуство страха пред препрекама.

Учитељица Снежана Киџин из Панчева до сада је описменила и спремила за даљи живот велики број ђака међу којима је и шесторо малишана којима је била потребна додатна образовна подршка, да ли зато што имају тешкоће у развоју или потичу из породица са тешким животним околностима или су пак изузетно надарена деца.

Снежана Киџин, професорка разредне наставе у Основној школи „Исидора Секулић” из Панчева, дуже од две деценије ђаке учи словима, сабирању, одузимању, упознаје их са светом око њих, зашто је важно другарство, колико је здраво да се вежба… У последњих шест генерација, посвећена учитељица је међу ученицима које је извела на пут радила са ђацима по индивидуалном образовном плану. Прва ученица којој је била потребна подршка била је мала Ромкиња из дома за децу без родитељског старања. Касније је учитељица Снежана радила и са ученицима који су имали развојне тешкоће, као и са онима из социо-економско угрожених породица, али и изузетно надареним ђацима.

Како изгледа у пракси инклузивно образовање уведено у српски образовни систем 2009; да ли су превазиђене препреке у ставовима наставника и родитеља; да ли су колеге и родитељи довољно информисани о правима и обавезама – чини се да нема бољег саговорника на ове теме од учитељице Снежане, скромне, али високо професионалне. Разлог више за интервју са Снежаном је и чињеница да је приказ њеног часа математике за трећи разред, прилагођен раду са учеником са тешкоћама из спектра аутизма, награђен специјалном наградом на Конкурсу Мреже за инклузивно образовање 2014. Она је и едукатор на семинарима као члан ове Мреже, активна у колективу школе, у стручном тиму за инклузивно образовање, подршка тиму за заштиту деце од злостављања и занемаривања у области укључивања деце којима је потребна подршка у развоју, у Школском одбору. Супруга је и мама и радо је прихватила разговор са Тимом за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије како би поделила своје богато искуство.

Како сте реаговали 2009. када је системски уведено инклузивно образовање?

Мени је било драго јер сам и раније примењивала различите методе рада са децом која нису могла да прате редован програм из различитих разлога. На неки начин пригрлила сам ту системску промену. У својим разредима увек сам користила методе и технике индивидуализованог програма рада. Са увођењем инклузивног образовања само је стигла додатна сатисфакцију. Знате, у свакој генерацији имате ученике са дислексијом, дисграфијом, различитих интелектуалним могућности, децу из социјално угрожених породица. Нису сва деца једнака. Свако од нас се разликује и не могу сви да уче на исти начин, са истим успехом. И пре 2009. радила сам тако што сам пратила личне капацитете ђака. Инклузивно образовање само је јасније дефинисало оквире.

Да ли сте имали неко предзнање? Колико су помогли семинари и да ли такве врсте обука постоје данас?

Приступила сам свему као великом изазову. Наравно да семинари помажу, али нажалост последњих година су јако ретки. Зато разумем и даље постојање недоумица и неприхватања од стране једног броја колега. Баш као и када је инклузивно образовање уведено. Најпре, постоји страх код просветних радника како ће се снаћи, затим, како ће реаговати друга деца и родитељи. Ту је и професионална брига да ли ће добро радити са таквим ђаком. Неке ствари се једноставно не могу прочитати у књигама. Највише волим са колегама да причам о свакој појединачној ситуацији у неформалном разговору, како да организују час, како да раде са родитељима, за свака појединачну ситуацију мора да се тражи појединачно решење.

Имате ли рецепт за однос са родитељима?

Сва деца бораве током свих часова у учионици, за ђаке са којима ради по индивидуалном образовном плану учитељица креира посебне материјале за учење.

Обавезно на првом родитељском састанку предочим основне информације о сваком ђаку. Ништа не кријем ни од кога. Увек им нагласим да све бриге, страхове обавезно поделе са мном. Замолим их да у разговору са својим малишанима уче стрпљењу и толеранцији, а да одрасли међусобно не разговарају о детету него да своја мишљења, страхове, ставове изнесу прво мени, јер у супротном то може да створи негативну атмосферу, предрасуде. Сви ученици у мојим разредима су моји мали помоћници. Такође, не дозвољавам родитељима детета са којим радим по индивидуалном плану да буду присутни на часу. Сећам се једне маме која је првих дана седела у дворишту и стрепела док је син било у учионици. Такође, тражим да ми што више причају о свом детету, породици. Многе ствари, међутим, које они уочавају у кући мени нису корисне јер је дете овде у колективу. Од почетка инсистирам, што се показало као добра пракса, да дете борави од првог до последњег часа. Наравно, то изискује да сам ја на пример у првом разреду непрестано са њима, за време малог и великог одмора. Није ми тешко јер тако пратим сваку реакцију.

Сећате ли се првог ђака са којим сте радили по индивидуалном образовном плану?

Наравно. Била је то девојчица из дома за децу без родитељског старања. С девет година је уписана у школу без стечених социјалних, хигијенских навика, многих животних вештина. Није знала да изрази емоције: љубав, страх… Остајале смо сваког дана један сат после наставе да уради домаћи. Направила сам њен лични буквар. Радиле смо споро, али темељно. До четвртог разреда није успела да научи писана слова, али је научила да рачуна, да пише штампана слова… Стекла је бројне животне вештине – да се понаша на улици, у продавници; ишла је са разредом у позориште, биоскоп. Признајем и да сам доста лично преживела јер нисам могла да верујем да у некој институцији нису успели на адекватан начин да раде са њом. Кроз то искуство потврдила сам чињеницу да уколико желите резултат, нема места сажаљењу. Само постављање малих циљева према капацитетима детета и упорност да се досегну.

Како оцењујете квалитет рада у старијим разредима?

Квалитет рада од петог до осмог разреда опада. Постоји велика разлика у иницијалном образовању наставника и учитеља. Недостају им неке методичке вештине, поједина знања из педагогије и психологије што за последицу има да су мање посвећени и да дају мање пажње нијансама међу ученицима. То је генерално проблем у образовању у целој Србији. Наставници немају дугорочни циљ напредовања детета, него се најчешће задовоље било каквим напретком, и задовољни су ако ученици којима је потребна додатна образовна подршка остваре минимум знања. Мали, краткорочни помаци доказ су њиховог, али и нашег напретка.

Када Вам је било тешко?

У једној од генерација имала сам ђака који је у почетку био агресиван. После једне такве сцене дошла сам кући и једини пут са својом породицом поделила професионалну тешкоћу реченицом да више не идем у школу јер не могу да радим овај посао. Међутим, већ сутра та мисао је нестала. Устала сам, попила кафу и као сваког дана посветила припреми за часове тог дана.

Ђаци из разреда су велика помоћ и сарадници у раду са другом, другарицом којима је потребна додатна подршка у развоју

А када сте се осетили награђеном?

Познато је да особе са аутизмом тешко остварују физички контакт. Један бивши ђак био је седмак када ми је сам пришао и загрлио ме. Наиме, била сам на боловању и по доласку срели смо се у дворишту. Питао ме је: „Ти си учитељица Снежана? Где си била?“ Одговорила сам да сам била болесна и да сам дошла да радим. Пришао је и загрлио ме. Тај осећај ми је највећа награда јер је тиме потврдио да сам део његовог живота.

Какав је Ваш став о специјалним школама?

Треба да постоје јер у њима раде стручњаци, увек има деце којима ће бити потребна стручна помоћ. Жеља за сарадњом постоји на обе стране, али методе рада у ове две школе се разликују прилично, настава у специјалној школи је индивидуална и терапијска, више су усмерени на то да лече и исправе недостатке, а у редовној школи дете се прихвати са свим својим специфичностима и карактеристике детета се користе за његов даљи развој.

Где лежи Ваш професионални елан, јер није тајна да многи учитељи одбијају да приме ђаке са сметњама у развоју у своју генерацију?

У раду са децом којој је потребна подршка не треба кретати са сажаљењем, јер се неће видети њихови потенцијали. Периодични неуспех детета не значи да је професионални и лични неуспех наставника. Врхунски професионалци се издвајају по мношту идеја које имају, ставу да могу да ураде све, немају страх, упорни су у тражењу решења за сваку наизглед безизлазну ситуацију. Зато се ваљда и називају врхунским. Ја у свом раду томе тежим.