Влада Републике Србије
Photo by: Игор Чоко
Пише: НЕОСТАРТ (Блог о социјалном укључивању)
Кроз решетке затворске ћелије виде се само решетке на зиду прекопута и између њих оно што осуђеници називају „круг“. Место на које већина њих може два сата дневно изаћи да прошета, у круг.
Круг је и оно што ће већина њих осетити када након изласка покуша да се врати у заједницу из које је пре неког времена изашао одлазећи на извршавање казне затвора. У затвору се једва чека крај казне, а када изађу на слободу често пожеле да се у затвор врате. Између неизвесности, безизлазних ситуација у које их живот ставља и препрека које им друштво поставља због прошле осуђиваности често се налази кап која ће прелити чашу и вратити их на пут којим већина нас удобно заваљених у свакодневицу никада није помишљала да иде.
Већина осуђеника болује од неке од болести зависности која сама по себи представља један зачарани круг у који ће се без адекватне подршке и третмана они врло брзо вратити. Неће проћи много, а шансе да се поново нађу иза решетака и на том путу нанесу непоправљиву штету себи и другима је сваким даном на слободи без подршке све већа.
Када се ипак укључе у неки од програма лечења, после неколико месеци можете у њима препознати све оно што видите и у својим ближњима, ако се погледа само мало иза слике вечитог зависника коју тако лако пред њима држимо, може се ухватити трачак људског духа који се бори за опстанак и грчевито држи подршке која им је пружена.
Особе чији је бег у зависност био први вапај за помоћ, када је напокон добију, могу је искористити на начине на које само неко коме је подарен нови живот то може. Велики број њих, када им се пружи могућност адекватног лечења уместо затварања, почиње да развија капацитете које су одувек имали, без жеље да се враћају вршењу кривичних дела.
Ово ипак подразумева помоћ и подршку много ширу од оне коју могу пружити доктори, психијатри или психолози. Потребна је помоћ целе заједнице, разумевање и пружена рука за коју ће се ухватити на сваком кораку, попут детета док учи да хода. Посао није лак, а додатно га отежава невољност друштва да помогне некоме за кога се верује да је сам крив за своје проблеме. Било да је болест зависности болест коју људи сами бирају и тиме ствар безобразлука, како многи воле да верују, или ствар предиспозиција, породичног стања и система, држава и друштво не смеју од ње да окрећу главу.
Ова болест је извор највећег броја кривичних дела, а са сваком генерацијом младих представља и све већу опасност по друштво. Она код највећег броја људи који изађу из затовра представља тачку на ободу круга где се круг може прекинути. Немам намеру да оправдавам или подржавам оне који пружену прилику не искористе, већ да скренем пажњу да се код сваког зависника, с времена на време, отвара простор за излазак из тог круга, тада може престати са дрогирањем и пронаћи нови начин живота, само ако му за то време придржимо врата. Ту смо прилику као људи и хумана бића која живе у модерном добу дужни да пружамо свима којима је потребна, баш свима.
(…)
Текст “Небо изнад круга” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар