Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Приступачност јавног превоза особама са инвалидитетом је велики проблем у нашој земљи, али како ми искуство каже, нисмо и усамљени у томе. Чак и у неким земљама које су одмакле далеко са правима и квалитетом живота особа са инвалидитетом, још увек није решено до краја питање транспорта. Када су у питању државе у региону, стање је шаролико. Највише су одмакле Словенија и Хрватска. Мислим, а можда и грешим, да је Београд, једини град у Србији који до некле има решено питање превоза по самом граду за особе са инвалидитетом. Међутим, поред градског, велики проблем, ако не и већи, имају међуградски и међународни превозници. Због тих проблема, почетком јуна се наша мала делегација, коју су поред мене чинили Видан Данковић из Удружења за ревизију приступачности, и Миомирка Грцић у својству мог асистента, упутила у свет, тачније у Лондон.
Већ при организовању пута смо имали проблема, јер смо морали тражити авикомпанију која пружа услугу коришћења боца са кисеоником на летовима. Нискобуџетне компаније углавном немају ову услугу, или евентуално дозвољавају да се унесе сопствени апарат. Међутим, компаније које имају боце са кисеоником, наплаћују коришћење од 50 еура по лету, па до 150 еура. Није ми јасно зашто се наплаћује нешто што и онако постоји у сваком авиону, али ми није јасно ни зашто је ограничен по лету број места за путнике са инвалидитетом, па се често дешава да морате одгодити пут или кренути раније, уколико су ова места на лету којим сте желели путовати већ попуњена. Ипак, након свих перипетија, кренусмо пут Лондона.
Одмах по доласку у Лондон, сусрели смо се са предностима и препрекама за живот особа са инвалидитетом тј. са кретањем и транспортом. Међутим, оно што се одмах намеће и као закључак је, да се на сваку препреку нуди и могућност избора решења. Наиме, по доласку на аеродром Heathrow, морали смо да организујемо превоз до хотела Qbic у ком смо били смештени. Имали смо избор превоза таxијем тј. Black Cab-ом и метроом, што је била изазовнија али и јефтинија варијанта, за коју смо се и одлучили.
Наиме, ако се одлучите за метро, а особа сте са инвалидитетом, морате знати пар ствари. Прво, да вам је за јавни транспорт у Лондону потребна Oyster картица која се допуњава или на шалтеру, или на аутоматима. На свакој станици постоје мапе линија метроа, са ознакама станица на линијама, на којим станицама можете да преседнете на другу линију, и да ли су доступне за особе са инвалидитетом (делимично или у целини), као и веома љубазно особље које ће вам помоћи да се што боље снађете и превезете до жељеног одредишта.
Воз иде на сваких пар минута, па не морате да бринете. Иако постоје станице које нису доступне за особе са инвалидитетом, бар не ако сте сами, већина њих је доступна бар делимично. Под делимично доступним станицама се подразумевају станице које немају размак ни степеник од излаза из воза и платформе станице, али немају ни лифт како би сте изашли потпуно из станице на улицу. Потпуно доступне станице су оне које немају размак, ни степеник од излаза из воза и платформе стнице, али имају и лифт, те сте слободни да потпуно самостално или уз пратњу изађете из станице и одете на жељено место. Уколико се деси да је лифт покварен, као што је нама и био случај првог дана, љубазно особље ће вам опет помоћи да уз минимални ризик по вашу сигурност и удобност изађете напоље.
У сваком возу постоји звучна и текстуална ознака за следећу и станицу на којој се налазите. Особама са оштећењем вида особље на станици помогне да дође до свог седишта, које је опет посебно обележено у сваком вагону, те координирају са особљем на другим станицама, и јављају да је потребна асистенција на станици где дотична особа излази из воза, као и где особа са оштећењем вида седи.
Такође, током боравка смо имали прилику да користимо и Black Cab и градски аутобус. Скоро сваки Black Cab има рампу за инвалидска колица, тако да можете ући са колицима директно у возило.
Што се тиче градског аутобуса, сви су нископодни и у сваком постоји рампа за колица која се извлачи аутоматски, као и сигнално дугме за излаз, и место у аутобусу намењено за инвалидска колица. Станице су такође подешене, тако да рампа има благи пад, те корисник колица може сам да уђе и изађе из возила. У сваком аутобусу такође постоји звучна и текстуална ознака за следећу и станицу на којој се налазите.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар