Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пишу: Лазар Булатовић и Никола Б. Илић, практиканти у Тиму за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије

Радна пракса омогућава младима да своја знања стечена током школовања примене у пракси, да сазру на професионалном, али и личном плану, и на тај начин направе први корак у отпочињању своје каријере. Да ли сте се икада запитали са каквим тешкоћама се особе са инвалидитетом суочавају када се упусте у процес проналаска прилика и пријављивања за радну праксу?

На првом месту, зграде у којима се налазе канцеларије могу бити архитектонски врло неприступачне, нарочито за особе које при кретању користе колица. Због релативно малог броја нископодних возила, особе које се отежано крећу суочавају се са тешкоћама при коришћењу јавног превоза. За слепе и слабовиде особе које се самостално крећу помоћу белог штапа или других помагала за оријентацију и кретање, акутан проблем представља недовољан број звучних семафора и стаза водиља, које су у појединим случајевима неадекватно постављене.

Даље, претпостављамо да се догађа да институције и компаније које нуде могућност обављања радне праксе не позивају увек особу са инвалидитетом на интервју о потенцијалној радној пракси, иако њен профил у значајној мери одговара потребама послодавца. Разлози су вишеструки, али се они могу сумирати у чињеници да организатори радне праксе могу да сматрају како физички хендикеп или менталне тешкоће негативно утичу на продуктивност, или пак нарушавају јавну слику конкретног предузећа или институције. Истина је да организатори радне праксе понекад морају особи са инвалидитетом да прилагоде радно место, обезбеде средство рада, нпр. специјалан говорни софтвер за особе са оштећеним видом или организују превоз до и од радног места за особе које се отежано крећу. Ипак, важно је разумети то да се у највећем броју случајева не ради о скупим адаптацијама, као што се то понекад мисли.

Још један од изазова у обављању радне праксе односи се на то што се мали број младих са инвалидитетом пријављује на огласе ове врсте. Према наводима особа са инвалидитетом са којима су аутори овог текста обавили консултације, а које су успешно обавиле радну праксу, овај изазов произилази из страха особа са инвалидитетом да ће у процесу селекције и, евентуално, током обављања радне праксе бити дискриминисани од стране чланова радног колектива који немају хендикеп.

На крају, запажамо и недостатак јавних огласа који би се односили искључиво на особе са инвалидитетом.

У складу са овим кратким прегледом из угла аутора овог текста, предлажемо следећа решења за повећање броја особа са инвалидитетом које обављању радну праксу:

• На системски начин омогућити особама са инвалидитетом обављање праксе у оквиру институција и јавних предузећа.
• Као одговор на страх младих особа да ће бити дискриминисани, организовати обуке запослених о антидискриминацији.
• Размењивати примере добрих пракси у оквиру компанија и институција које у свом радном колективу укључују особе са инвалидитетом, са онима који имају намеру да се одлуче на такав корак.
• При универзитетима и другим релевантним институцијама реализовати тематске скупове и обуке са циљем развоја радне праксе за особе са инвалидитетом, укључујући и лично представљање потенцијалном организатору радне праксе током интервјуа, које би биле прилагођене искључиво особама са инвалидитетом.

У наведеном контексту, вредан корак учињен је развојем Смерница за израду кодекса антидискриминационе политике послодаваца у Србији, од стране Повереника за заштиту равноправности.

Иако се чини да се особе са инвалидитетом суочавају са више тешкоћа у проналажењу радне праксе у односу на особе које немају никакав хендикеп, примери добре праксе свакако постоје. Рецимо, Центар за студенте са хендикепом Универзитета у Београду студентима завршних година и дипломцима са инвалидитетом пружа прилику за самоусавршавање кроз похађање радне праксе. Без обзира на евентуалне неповољне околности, особе са инвалидитетом би требало да се у што већем броју пријављују на радне праксе. То ће, у сваком случају, повећати њихову видљивост међу потенцијалним послодавцима, и омогућити да се исти заинтересују за оно што особе са инвалидитетом могу да понуде. Чини се, такође, да би требало активно и континуирано радити на подстицању организатора радне праксе и потенцијалних послодаваца да у своје радне јединице укључују и особе са инвалидитетом.

Желели бисмо да завршимо овај осврт из нашег угла позивом свим институцијама и јавним и приватним предузећима да ураде све што је у њиховој моћи како би младим особама са инвалидитетом понудиле прво радно искуство и подстицајно радно окружење, што ће сигурно допринети и дугорочној конкурентности и иновативности тих организација.

(Текст је изворно објављен као Уводник 49. Билтена о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва.)