Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)

Ако сте икада уганули скочни зглоб, поломили ногу или руку или само ширили зенице – осетили сте колико свет може бити неприступачно место. Ивичњаци, лифтови, отвори на шалтерима, степеништа, замућена перспектива… Све може да постане изазов који се савладава са великом муком или је једноставно несавладива препрека. То, за већину, привремено отежано функционисање у свакодневном животу – за некога је целоживотно искуство, свакога дана постојања.

Свака четврта особа у Србији суочена је са проблемом неприступачности – односно онемогућена је да у потпуности оствари нека људска права и слободе – као што је кретање, на пример. Приступачност је општи термин који се користи како би се описао ниво до којег је неки објекат, производ или услуга доступан највећем броју људи. У првом реду, односи се на физичку приступачност објектима или средствима превоза, која подразумева постојање рампи за кориснике инвалидских колица, прилагођених лифтова и томе слично. Информациона приступачност односи се на доступност садржаја на језику који особа разуме или у облику који омогућава учешће и разумевање садржаја особама са сметњама у развоју. Термин е-приступачност се тако, на пример, односи на дизајн web страница и софтвера који омогућавају задовољење потребе различитих корисника, тако да једну интернет страницу, на пример, могу користити особе са оштећењем вида, слуха, моторичким и/или когнитивним потешкоћама.

Термин приступачности најчешће се користи када говоримо о особама са инвалидитетом и њиховом праву приступа услугама и производима. Ипак, погрешно се доживљава да је то проблем који се не тиче свих нас. Наиме, у најширој јавности се заборавља да би приступачност требало повезати са универзалним начелом да је неки производ или услуга приступачна свима нама – без обзира на то да ли имамо неки облик инвалидитета или не. Јер приступачност јесте људско право сваког појединца, у свим животним добима и у сваком времену.

Да бих приближила проблем приступачности као опште потребе и феномена, послужићу се сопственим искуством. И задржаћу се на елементарној потреби – кретању. Наиме, мајка сам три ћерке од којих су две близнакиње. Куповина колица за близанце у којима бебе седе једна до друге деловала нам је као добра идеја. Као родитељи смо пошли од тога да ће тако сестре моћи да се гледају, играју, комуницирају, а и мало старија, двогодишња ћерка ће моћи да се држи за рукохват са стране и учествује. Но реалност је тада, 2000. године показала да наша архитектонска, али и свака друга инфраструктура није прављена за потребе маме „наоружане” оваквим колицима, бебама у њима и дететом приде. Напротив.

Како је то у пракси изгледало?

Колица су из зграде изношена склопљена јер је другачије било немогуће, а тек након тога би у њих биле „паркиране” њихове кориснице. Са изазовима ивичњака смо се лако носиле, али су улична степеништа, од којих највећи број није имао никакву рампу, савладавана уз помоћ случајних, добронамерних пролазника. Чак и тамо где се те 2000. године случајно затекла нека косина на њима – била је ретко шира од метра, а колица за близанце то јесу. Зато сам често колица са бебама теглила низ или уз „само” пет-шест-десет степеника, пазећи да се не спотакнемо старија кћер или ја – или што би било још горе, да колица не преврнем и изазовем додатну невољу.

И сам тротоар није увек био приступачан. Дубоко, непрописно паркирани аутомобили онемогућавали су да се неометано крећемо, већ је сваки час постојала потреба да колица са бебама, дете и себе спуштам на сам коловоз, пазећи на аутомобиле. Гледано из птичије перспективе, то је изгледало као неко цик-цак кретање, додатно отежано неравним тротоарима, издигнутим или удубљеним шахтовима, незакрпљеним рупама.

Када су тротоари и степеништа коначно била савладана појављивао се нови изазов: пролазак кроз улазна врата продавница, поште, банке, дома здравља… У локалној самоуслузи биле смо свакодневна атракција. Када би нас угледали, неко би притрчавао, обично би откључавали закључани део дуплих врата, затим бисмо колица преносили преко ротор механизма на улаз. Између рафова сам возила пасент слалом, пазећи да ништа не оборимо, стално се извињавајући купцима који нам долазе у сусрет, успут добро водећи рачуна, да када су цурице већ седеле, у том кнап мимоилажењу случајно не повуку цео раф са производима. И тако до касе. Е, ту је требало извести прави маневар да прођемо између каса. Поново подизање колица у вис, бицепс, трицепс, извините, пардон, само мало…

На сличан начин кретале смо се између тезги на зеленој пијаци, често праћене мрким погледима или коментарима: „Па где си са њима пошла!”. Било је дана када сам осећала дубоку фрустрираност и жељу да им објасним да немамо сви алтернативе. А и да је имамо? Зар није елементарна ствар несметано се кретати возећи бебе у колицима? У том тренутку дубоко сам освестила да неки људи тај недостатак алтернативе, из разних разлога, живе цео свој живот.

Обданиште нам је било релативно близу, али ни ту колица нису могла кроз улазна врата. Да бих старију ћерку оставила или узела из вртића, морала сам колица да остављам испред, једну бебу да стављам у „кенгур” носиљку око свог врата, а другу да носим на рукама – и тако сваког дана, све док нису проходале.

Прилаз Дому здравља био је са дугим низом степеница, без икакве рампе. Педијатрија је на срећу била у приземљу. Већ при потреби коришћења лабораторије настајао би проблем јер се она налазила на спрату, а лифт је био толико мали да колица нису могла да стану. Ту смо се извештили да одлазимо у пару: тата носи близнакиње, а мама старије чедо и наравно – колица. Не треба да наглашавам да су нас сви запослени временом упознали, благонаклоно гледали на наше изазове, али, бебе су расле, па је сам маневар бивао све тежи, буквално и пренесено.

И могла бих да вам причам о колицима за близанце у градском превозу, у лифту, играоници… Али ово је само прича о две године промењених потреба и перцепције у којима су колица тек симбол неједнакости. Исте оне коју особе са инвалидитетом живе сваког минута својих живота, ако се уопште усуде да из куће икада искораче самостално.

Да ли је и колико ситуација за њих боља него наведене 2000. године? Нисам сигурна.

Повећана приступачност у време пандемије

Особе са инвалидитетом окупљене у различита удружења и организације широм света деценијама покушавају да унапреде свој положај и, између осталог, омогуће себи пуну приступачност у друштву. Пандемија COVID-19 доказала је да све оно што се раније сматрало немогућим, непрактичним и неодрживим, одједном је оствариво и доступно. Пословна сфера, укључујући велике конференције и састанке на највишим нивоима, пресељена је у виртуални простор. Омогућено је образовање на даљину. Отворен је читав онлајн културни простор. Развила се телемедицина и незамисливо је постало свакодневно.

Време глобалне кризе, на неки начин је показало да имамо више могућности. Било би добро да и на крају пандемије задржимо у фокусу све људе који су се сада први пут осетили укљученим у одређена дешавања. Лекција је заправо једноставна: наш свет може да буде изванредно приступачан. За сваког од нас.

***

Овај текст настао је поводом Националног дана давања, који је део Пројекта за унапређење оквира за давање који финансира Америчка агенција за међународни развој (USAID), а спроводи Коалиција за доброчинство. Коалицију за доброчинство предводи Фондација „Ана и Владе Дивац”, а остали чланови су Траг фондација, Catalyst Balkans, СМАРТ Колектив, Српски филантропски форум, Форум за одговорно пословање и Привредна комора Србије. Текст је настао на иницијативу и уз подршку Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Подршка социјалном укључивању у Републици Србији”, који се реализује уз подршку Владе Швајцарске.

Текстом су обухваћени мишљења и ставови ауторке, који не одражавају нужно ставове поменутих организација и институција.

——-

Текст „Препреке које саботирају живот: Иступ ЗА ПРИСТУП” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Иве Ераковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.