Влада Републике Србије
Пише: Невена Тарлановић (Блог о социјалном укључивању)
„Ово је земља за сву нашу децу.” Тако кажу стихови групе ЕКВ. По свој логици и овај град би требао да буде град за сву нашу децу. Да ли је?
Мој дан почиње стратешким планирањем на који ћу начин доћи од тачке А до тачке Б, а да се не повредим, не оклизнем и не паднем. Све то због чињенице да сам особа са физичким инвалидитетом. Београд, град који волим, за мене често представља „минско поље”.
Приступачност је елементарна потреба сваког живог бића које жели да буде део колектива који га окружује, да у њему равноправно учествује и доприноси. Међутим, уколико су му основне потребе отежане, као на пример кретање, онда се суочавамо са честим проблемом, а то је моменат социјалне искључености који са собом може да донесе низ последица.
Наш град је давно престао да буде бео, али оно што је битније је чињеница да је у забрињавајућој мери неприступачан. Постоје примери добре праксе на ову тему, али је њих нажалост још увек недовољно да бисмо могли да кажемо да живимо у приступачном окружењу.
Пример број један је градски превоз. Поред апсолутно несензибилисаних радника у градском саобраћајном предузећу на тему потреба и проблема особа са инвалидитетом, имамо и проблем јако малог броја нископодних аутобуса.
Па сад замислите да користите инвалидска колица и да сте се упутили негде где вам је битно да стигнете на време, али нископодног аутобуса нема на видику дуже време и ви наравно, касните. Или још гори пример, да због неуслова у градском превозу готово уопште не излазите из куће.
Следећи моменат који ствара потешкоће при кретању су високи ивичњаци, па чак и они на којима су извршене одређене интервенције, али неадекватне, тачније лоше. Ја користим ходалицу са четири точка и кочницама и сваки пут када испред себе видим тротоар, најежим се јер знам да ћу морати да се помучим да попнем ходалицу на њега. Снага у рукама је ту неопходна. Савет: упишите дизање тегова, уколико користите слично помагало.
Оно што сматрам забрињавајућим је то да велики број школа и факултета није приступачно, па се онда поставља питање како да се школујемо. Пример: Машински факултет са свим оним бројним степеницама које из моје преспективе изгледају као освајање Евереста. Дакле, ако се питамо зашто већина особа са инвалидитетом није довољно образована, један од разлога лежи у неприступачности образованих установа.
(…)
Текст “Приступачност” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар