Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: проф. др Невена Петрушић, Правни факултет Универзитета у Нишу

Право на приступ правди у контексту сиромаштва

Делотворан приступ правди је основни постулат сваког демократског друштва заснованог на владавини права и предуслов уживања свих грађанских, политичких, културних, економских, социјалних и других права. Иако је приступ правди важан за све, он има посебан значај за припаднике и припаднице рањивих група, које су у већем ризику од сиромаштва и социјалне искључености. Баш због своје рањивости, они су у много већем ризику од повреда права и више него други грађани и грађанке изложени кршењу права, насиљу, дискриминацији и другим противправним актима. Зато је и њихова потреба за правном заштитом често већа у односу на остале грађане и грађанке. Немогућност да у таквим ситуацијама користе маханизме правне заштите погоршава њихову рањивост и додатно их искључује и маргинализује. Искуство показује да је делотворан приступ правди од суштинског значаја за искорењивање сиромаштва, социјалне искључености и хуманог развоја. Управо зато је обезбеђивање једнакости у приступу правди утврђено као један од циљева УН Агенде одрживог развоја од 2015. до 2030. године, у оквиру 16. циља: Мир, правда и снажне институције.^[1]

Делотворан приступ правди подразумева могућност да се од правосудних и других органа затражи и добије правна заштита, али је он и много више од тога. Приступ правди не може се сматрати делотворним ако грађани не познају своја права, ако страхују од правосудног система, ако им је он финансијски неприступачан, ако се у њему тешко сналазе, због његове комплексности, непознавања језика и др. У Србији је за многе грађане контакт са правосудним системом велики изазов. То посебно важи за припаднике и припаднице депривираних и рањивих друштвених група. На то утичу бројне социјалне и културне баријере (сиромаштво, социјална искљученост, слаба писменост, низак образовни ниво, непознавање службеног језика, стереотипи и предрасуде и др.), али и баријере институционалне природе, које постоје у самом правосудном систему, укључујући недостатак поверења у правосудни систем. Због тога је могућност приступа услугама бесплатне правне помоћи често једини начин да се наведене баријере савладају. То је и разлог због кога остваривање једнакости у приступу правди подразумева функционалан систем бесплатне правне помоћи који узима у обзир специфичне потребе рањивих друштвених група и додатно их правно оснажује. Он треба да осигура да нико не буде спречен економским препрекама у своме настојању да оствари или одбрани своје право пред било којим судом који поступа у имовинским, породичним, радноправним, стамбеним, социјалним и другим правним стварима.

Режим рада правосудних органа у време ванредног стања

Епидемија изазвана корона вирусом и увођење ванредног стања извали су тектонске промене у функционисању свих институција, укључујући и правосуђе. У циљу смањења ризика од ширења заразе, Министарство правде је 17. марта 2020. донело препоруке за рад судова и јавних тужилаштава,^[2] јавних бележника^[3] и јавних извршитеља^[4] за време ванредног стања, на основу којих су надлежни органи својим одлукама успоставили нову привремену организацију рада запослених у судовима и тужилаштвима, адвоката и припадника других правничких професија у раду на предметима.^[5] Утврђена су правила о раду од куће за особље у правосуђу и бројне мере за смањење ризика од заразе. Рад свих правосудних органа знатно је редукован и ограничен на решавање одређених кривичних и грађанских предмета, за које је процењено да су хитни и да не трпе одлагање. У погледу грађанских судских поступака, рокови за њихово покретање, изјављивање правних лекова и предузимање других процесних радњи суспендовани су и предвиђено је одлагање рочишта у свим предметима, изузев уског круга грађанскоправних ствари: одлучивање о одређивању, продужењу и укидању привремених мера и мера заштите од насиља у породици, одлучивање о принудној хоспитализацији лица са менталним сметњама и спровођења извршења одлука у породичноправним стварима.^[6] Непознати су критеријуми на основу којих је одређен круг грађанскоправних ствари које су се могле решавати током ванредног стања јер ни препоруке Министарства правде, нити закључак Врховног савета судства с тог аспекта нису образложени.

У поређењу са државама које су због епидемије право на приступ правди ограничиле прописивањем грађанскоправних ствари које се могу решавати,^[7] ограничења у Републици Србији су већа јер је мањи круг грађанскоправних ствари које су могле бити решаване током ванредног стања.

Функционисање правосудног система током ванредног стања праћено је бројним тешкоћама. У условима ограничења слободе кретања поставило се питање ко ће адвокатима издавати дозволе за кретање у циљу заступања клијената, јавила се потреба за увођењем алтернативних начина пријављивања насиља у породици који би омогућили да жртве затраже помоћ без ризика по своју безбедност и страха од кажњавања због кршења забране кретања, отворен је низ питања у вези са остваривањем личних контаката деце са родитељима са којима не живе. Појавиле су се и бројне дилеме о легалности и легитимности појединих мера, а нарочито велику пажњу изазвала су „скајп“ суђења у предметима због кршења мера самоизолације, поводом којих су изражена различита мишљења и ставови у стручној јавности.

Јавност је недовољно информисана о начину функционисања правосуђа током ванредног стања јер су изостала званична саопштења правосудних органа објављена путем средстава јавног информисања о томе када и на који начин грађани и грађанке могу да им се обрате. Те информације објављиване су само на сајтовима правосудних органа, који су многим грађанима и грађанкама недоступни.

Изазови у пружању бесплатне правне помоћи у време ванредног стања

Пружање бесплатне правне помоћи је и пре увођења ванредног стања било отежано јер систем бесплатне правне помоћи још увек није у потпуности функционалан. Током ванредног стања Република Србија није предузела било какве институционалне мере које би одобравање и пружање бесплатне правне помоћи прилагодиле околностима ванредног стања. Није предвиђена могућност да се захтев за одобравање бесплатне правне помоћи и пратећа документација поднесу онлајн, па су многи грађани и грађанке, због забране кретања у радно време управних органа надлежних за одлучивање о захтевима, били ускраћени у могућности да затраже бесплатну правну помоћ. Исти разлози отежали су и прикупљење документације о имовном стању, што је додатно сузило могућност остваривања права на бесплатну правну помоћ.

С друге стране, локалне службе бесплатне правне помоћи нису информисале ширу јавност о времену и начину комуникације са грађанима и грађанкама у вези са пружањем бесплатне правне помоћи, а телефонске линије објављене на њиховим сајтовима често нису биле у функцији. Нема званичних података о томе колико је грађана и грађанки успело да савлада препреке и поднесе захтев за одобравање бесплатне правне помоћи, нити колико је таквих захтева усвојено. Те податке би свакако требало прикупити, анализирати и јавно објавити. Пример добре праксе у пружању бесплатне правне помоћи током ванредног стања јесте рад организација цивилног друштва, које су, као регистровани пружаоци бесплатне правне помоћи и подршке, прилагодиле начин свог рада условима ванредног стања и пружале грађанима и грађанкама правне информације и правне савете путем телефона и алата електронске комуникације.

План деловања правосуђа у кризним ситуацијама

Кризне ситуације које настају услед догађаја који доводе у опасност опстанак становништва или угрожавају његову безбедност, живот и здравље намећу потребу за прилагођавањем рада свих органа и служби у циљу ефикасног управљања ризицима, адекватног одговора на кризу и повећања отпорности заједнице. Да би ови циљеви били остварени, потребно је постојање делотворног плана деловања свих органа јавне власти у кризним ситуацијама. Када је у питању правосуђе, такав свеобухватни унапред припремљени план деловања правосуђа у кризним ситуацијама не постоји. Зато су мере донете у циљу прилагођавања рада правосуђа условима ванредног стања доношене ad hoc, без претходне дубље анализе и укључивања свих релевантних актера у процену.

Једна од кључних лекција из периода ванредног стања јесте неопходност постојања свеобухватног плана деловања правосуђа у кризним ситуацијама, јер је ефикасно функционисање правосуђа у таквим ситуацијама, без обзира шта је њихов узрок, од значаја за добро управљање кризом и јачање отпорности заједнице.

Планом деловања правосуђа у кризним ситуацијама требало би предвидети које мере и у којим роковима треба донети и ко је надлежан за њихово доношење, како би режим рада правосудних органа одговорио околностима кризне ситуације и задовољио потребе за пружањем правне заштите. Полазиште за израду таквог плана деловања правосуђа у кризним ситуацијама управо су драгоцена искуства стечена током ванредног стања. Да би се она искористила, потребно је прикупити и критички анализирати све квантитативне и квалитативне податке о раду и резултатима рада правосудних органа током ванредног стања, евидентирати тешкоће и утврдити, из перспективе корисника услуга и запослених у правосуђу, које су потребе остале незадовољене.

Изазови у приступу правди у периоду пост-короне

Ванредно стање је иза нас, а пред нама период друштвеног и економског опоравка, у коме важну улогу има правосуђе, које је само погођено последицама кризе. Један од ургентних задатака у пост-корона периоду јесте отклањање баријера за приступ правди са којима се суочавају припадници депривираних и рањивих група, што захтева проактивно деловање свих актера у систему бесплатне правне помоћи.

У пројектовању краткорочних и дугорочних решења за унапређење приступа правди, потребно је узети у обзир очекивано повећање броја грађана који имају потребу за правном заштитом, а нису у финансијској могућности да претходно сносе трошкове поступка и плате услуге пружања правне помоћи, с обзиром да је криза погоршала економски положај многих грађана и грађанки, посебно припадника и припадница рањивих друштвених група. У таквим околностима остваривање једнакости у приступу правди захтева олакшавање услова за ослобођење од претходног плаћања трошкова поступка и добијање бесплатне правне помоћи.

Тренутно стање у погледу ослобођења од претходног плаћања трошкова поступка није задовољавајуће. Прописи о ослобођењу од претходног плаћања трошкова поступка примењују се насумично и неуједначено, што доводи до недоследног приступа суду за сиромашни део популације.^[8] Информисаност јавности о условима за ослобођење од претходног плаћања судских такси и других трошкова поступка веома је ниска, а не постоје смернице, нити стандардизоване форме које би судије користиле приликом одлучивања о захтевима за ослобођења од претходног плаћања трошкова поступка. Постоје индиције да неки председници судова незванично охрабрују своје судије да не усвајају захтеве за ослобађање од претходног плаћања судских такси, јер оне представљају извор прихода за судове.^[9][10]

Остваривање једнакости у приступу правди у пост-корона периоду захтева признавање права на ослобођење од претходног плаћања трошкова поступка свима који у време покретања поступка нису у могућности да их плате.

Постојећи критеријуми у погледу имовинског статуса корисника веома су рестриктивни, тако да многи материјално депривирани грађани и грађанке не испуњавају услове за добијање бесплатне правне помоћи, што их ставља у безизлазну ситуацију у погледу могућности да покрену поступак и остваре судску заштиту. То нарочито тешко погађа оне којима је судска заштита потребна да би остварили своја егзистенцијална права, као што је право на рад, право на становање, право на издржавање и др. Олакшавањем критеријума за добијање бесплатне правне помоћи, већи број грађана био би у могућности да заштити и оствари своја права пред судом, чиме се спречава повећање броја сиромашних и социјално искључених.

У циљу делотворног приступа бесплатној правној помоћи у пост-корона периоду, потребно је олакшати критеријуме за добијање бесплатне правне помоћи.

Остваривање једнакости у приступу правди захтева наставак рада на операционализацији система бесплатне правне помоћи и правне подршке. Тренутно стање није задовољавајуће. Међу регистрованим пружаоцима бесплатне правне помоћи тренутно је 3.304 адвоката, 32 општине нису регистровале своје службе бесплатне правне помоћи, а међу регистрованим пружаоцима правне подршке само је 24 организације, од којих 10 у Београду, три у Нишу, по три у Лесковцу и Пироту и по једна у Крушевцу, Ваљеву, Суботици, Новом Саду и Чачку.^[11] Због таквог стања грађани и грађанке Србије нису изједначени у могућности да добију квалитетну бесплатну правну помоћ и подршку. Зато је потребно предузети мере како би у свим јединицама локалне самоуправе био довољан број пружалаца правне помоћи и подршке.

Остваривање једнакости у приступу правди захтева предузимање мера којима се обезбеђује равномерни број пружалаца услуга правне моћи и подршке на читавом подручју Србије.

С друге стране, да би грађани и грађанке имали једнаке користи од Закона о бесплатној правној помоћи, потребно је да о њему буду информисани. Иако је примена овог закона започела 1.10.2019. године, изостале су шире информативне кампање које би грађанима и грађанкама омогућиле да се упознају са условима и процедурама добијања бесплатне правне помоћи, што је свакако неопходно, посебно за припаднике и припаднице рањивих група.

Мере за унапређење ефикасности правосуђа у периоду пост-короне

Стварање услова за делотворан приступ правди и пружање ефикасне правне заштите захтева и предузимање низа других краткорочних и дугорочних мера, међу којима посебан значај имају:

1. повећање капацитета судова за ефикасно решавања предмета, имајући у виду број заосталих нерешених предмета и очекивани већи прилив нових предмета;
2. успостављање механизама за колективну заштиту права у случајевима масовних повреда права, како би се спречило покретање масовних парница које својом бројношћу паралишу рад судова и негативно утичу на њихову ефикасност;
3. успостављање адекватног правног и институционалног оквира за ширу примену медијације и других алтернативних метода за мирно решавање спорова; и
4. убрзање процеса дигитализације правосуђа у циљу повећања његове ефикасности и транспарентности.

—————

[1] 2030 Agenda for Sustainable Development. Доступно на: www.un.org/sustainabledevelopment/

[2] Видети: Препорука Министарства правде за рад судова и јавних тужилаштава за време ванредног стања проглашеног 15.03.2020. бр. 112-01-557/2020-05 од 17.03.2020. Доступно на линку.

[3] Видети: Препорука Министарства правде за рад јавних бележника за време ванредног стања проглашеног 15.03.2020, бр. 740-07-329/2020-05 од 17. 3. 20202. Доступно на линку.

[4] Видети: Препорука Министарства правде за рад јавних извршитеља за време ванредног стања проглашеног 15.03.2020 бр. 740-08-330/2020-05 од 17. 3. 2020. Доступно на линку.

[5] Закључак Високог савета судства од 18. 3. 2020; Доступно на линку. Решење о исправци Закључка од 19. 3. 2020. године доступно на линку.

[6] Закључак Високог савета судства од 18. 3. 2020; Доступно на линку. Решење о исправци Закључка од 19. 3. 2020. године доступно на линку.

[7] У државама су примењени различити приступи у прилагођавању рада правосуђе условима ванредног стања. Када је реч о поступању у грађанскоправном стварима, у неким државама судовима је упућена општа препоруке о одржавању усмених расправа само у оној мери у којој је то апсолутно неопходно за правилно спровођење правде, а грађанима и грађанкама је препооручено да се лично обраћају локалним судовима само у хитним случајевима (нпр. Аустрија), у неким државама препоручено је коришћење савремених средстава комуникације са судом (Белгија), у неким државама одређене су дежурне судије за грађанске предмете који могу да одлучују у појединачним случајевима на основу процене случаја и његове хитности (Босна и Херцеговина), а у некима је поступање ограничено на „критичне” предмете, чију листу процењује сваки првостепени суд, узимајући у обзир и своје капацитете (Данска). У неким државама наведена је јединствена таксативна листа грађанскоправних ствари које се могу решавати у суду, из могућност одржавање усмених расправа на даљину у другим правим стватима (Бугарска). У појединим државама препоручено је да суђења са физичким присуством странака буду ограничена на хитне случајеве, уз могућности решавања предмета применом модерне технологије, при чему одлука о њеном коришћењу доноси искључиво судећи судија (Финска). Видети: Management of the judiciary – compilation of comments and comments by country, CEPEJ. Доступно на: www.coe.int/en/web/cepej/compilation-comments.

[8] Анализа судске праксе – Поступање судова по предлогу за ослобађање од плаћања судских трошкова у парничној материји, Београд: Светска банка и Мултидонаторски фонд за подршку сектору правосуђа, YUCOM, 2028. стр. 2. Доступно на линку.

[9] Функционална анализа правосуђа у Србији, Мултидонаторски фонд за подршку сектору правосуђа у Србији, Београд, 2014. стр. 25. Доступно на линку.

[10] Петрушић, Н. Ослобођење од претходног плаћања трошкова поступка у контексту права на делотворан приступ правди, Билтен Апелационог суда у Нишу. Ниш, Апелациони суд у Нишу, 2018, стр. 105-124.

[11] Подаци доступни на линку.

(Текст је изворно објављен као Уводник 62. Билтена о социјалном укључивању и смањењу сиромаштва.)