Влада Републике Србије
Александар Крстић и Невена Хајзер на послу у београдском Мекдоналдс ресторану на Славији
Креативно едукативни центар – КЕЦ девет година спроводи програм радног ангажовања особа са интелектуалним тешкоћама, током којег је 140 одраслих људи, на различитим радно-терапијским задацима у мањим и већим копанијама, показало да је њихово социјално укључивање могуће.
Крајем 2004. године, 12 корисника програма КЕЦ-а било је први пут радно ангажовано у два београдска Мекдоналдс ресторана. Кроз програм ове невладине организације до данас је прошло 140 особа са интелектуалним тешкоћама, које су на троструко задовољство – њих самих, њихових породица и околине – показале како могу да буду укључене у социјалне токове.
Како каже Маргарета Кецман, директорка КЕЦ-а, за скоро деценију спровођења програма, само пет процената корисника је одустало због здравствених разлога.
– Када смо почињали, мало компанија је било расположено да се укључи. Били су скептични како ће особе са интелектуалним тешкоћама да се снађу у пословном окружењу, како ће реаговати колеге? Данас је ситуација таква да имамо списак компанија које чекају да се укључе – не скрива понос Маргарета Кецман и додаје да је то програм инклузије на делу.
– Само укључивање корисника и њихов осећај да су корисни – осећај достојанства – не може да се опише, наставља она.
Сваки ангажман је прилагођен сваком кориснику. Активни су од једног сата дневно до шест сати током свих пет радних дана. У почетку је био укључен један асистент на двоје корисника, али се временом потреба за њима изгубила. Данас је Ана Вијештица једини радни асистент за читаву организацију.
Компаније у којима су корисници програма КЕЦ-а ангажовани јесу: Мекдоналдс ресторани, Паркинг сервис, Јеврејска општина, Делта холдинг, Макси супермаркети, Хоум центар, Клинички центар Србије, Рогенарт пекаре, КПМГ интернационал, Икон принт штампарија, институције културе попут Београдске филхармоније и Народног позоришта, резиденције амбасада Француске, Норвешке, Португалије, Индонезије, делегације Европске уније…
Стопа прихваћености је стопроцентна. Ипак, постоје нормативна ограничења. Наиме, када се почињало, оваква врста ангажовања није била „покривена” законима.
Особа са интелектуалним тешкоћама правно нема право потписивања никаквог документа, уговора, већ то раде родитељи или старатељи. Тиме им је ускраћено и признање на радну способност. Немају право да се запосле, већ су кроз систем третирани као примаоци разних видова социјалне помоћи (туђа нега и помоћ). Законодавац је предвиђао искључиво радно ангажовање у радним центрима, некадашњим заштитним радионицама.
Усвајањем Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом (2009), лобирањем и искуственим резултатима КЕЦ-овог програма, усвојен је амандман у члану 43. овог Закона, став 6, да се радно ангажовање може обављати и ван радних центара, а да се сегмент мора уредити подзаконским актима. Нажалост, они још увек нису донети.
Ангажовани су један сат дневно и увек раде по двоје
– Решење би било да се особама са интелектуалним тешкоћама призна делимична радна способност, како би могле да буду награђене за своје ангажовање. Овај проблем је присутан и у другим земљама региона, на пример у Словенији, Хрватској, Аустрији… Код нас, такво решење морало би да укључи измене Породичног закона, Закона о социјалној заштити и Закона о раду, илуструје Маргарета Кецман.
Добар пример у свету је Израел: особе са интелектуалним тешкоћама су тамо примаоци помоћи, а истовремено могу да потпишу уговоре о радном ангажовању.
КЕЦ-ов програм су до сада подржали Министарство рада и социјалне политике, Фонд за социјалне иновације, Ерсте фондација, Делегација Европске уније.
– У Србији ове особе су „покривене” системом док су деца, кроз систем образовања. Његовим напуштањем, када одрасту, једноставно нема средине где би припадали. Друштво их гетоизира. Зато је њихово радно ангажовање пут ка самопоуздању, осећају прихваћености, али и сензибилизацији средине за овај део популације, истиче наша саговорница.
Александар Крстић има 34 године, живи у београдском насељу Бежанијска коса и свакога дана долази на један сат „на посао” у Мекдоналдс, на Славији.
– Јако сам срећан када сам овде. Увек са неким од другара бришем тацне и столиће. Ја, на пример, узмем тацну, а Нена стави „течност” и онда бришемо и ређамо, описује свој ангажман овај младић.
Нена је надимак Невене Хајзер (23), која такође са осмехом сама долази у „Мекић” да ради.
Аца и Нена, како кажу, сами долазе до објекта и једва чекају да обуку униформу – мајице са логоом КЕЦ-а, на којима пише „сви смо ми исти”
Анита Ердевички, хостеса овог објекта, каже су корисници програма јако позитивне особе, да са радошћу долазе. Неки су у пратњи родитеља који сачекају да прође сат ангажовања њиховог „великог-малог” детета. Многи са сузама у очима скидају униформу после 60 минута ангажовања и једва чекају други дан када је њихов ред.
Посетиоци су, такође навикнути на њихово присуство. Често им дају комплименте.
Према речима Марине Трнавчанин, маркетинг координатора у Мекдоналдсу, компанија је осам година укључена у инклузија особа са инвалидитетом:
– Особе са интелектуалним тешкоћама равноправни су учесници процеса рада у нашим ресторанима. Трудимо се да својим примером подстакнемо друге друштвене актере да подрже овај процес и особама са интелектуалним потешкоћама дају простор који заслужују, истиче она.
– Сарадња са КЕЦ-ом датира од 2005. Од тада 40 младих из овог Центра, у неколико наших ресторана, заједно са запосленима брине о квалитету услуге. Наше искуство је веома позитивно. Надамо се да ће и друге компаније следити наш пример и кренути са запошљавањем особа са инвалидитетом, нада се она. А о Ациним и Нениним другарима и колегама има само речи хвале:
– Добри су радници и колеге. Веома су савесни и озбиљно приступају сваком задатку. Увек стижу у договорено време, труде се да ураде што више и спремни су да помогну у свакој ситуацији. На томе смо им веома захвални. Срећни смо што су део наше породице.
pdf [3 MB]
Оставите коментар