Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Стефана Новаковића на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)

Ја сам Стефан Новаковић, имам 20 година. Рођен сам у Панчеву где сам завршио основну и средњу школу. Вечерас сам овде да вам испричам причу о себи, али и да говорим у име свих оних које зову деца са посебним потребама. То је без везе назив јер сви имамо посебне потребе и сви се разликујемо, то нам је свима заједничко. Људи морају да схвате да сви они желе да функционишу самостално и да би волели да иду у вртић, школу и да нађу послове јер су корисни за цело друштво.

Ево, ја сам сада уписао историју на Филозофском факултету у Београду. Довде сам стигао зато што сам имао подршку, пре свега породице, другара из школе, наставника и психолога. Није било лако кретати увек из почетка. Када сам кренуо у основну школу, морао сам да научим пут до школе, где ми је учионица. Нисам волео буку и посебно нисам волео када ме исмевају и када су нека велика деца била груба према мени. Ја нисам желео да се тучем и да упадам у невоље, јер је то насиље. Али сам и то превазишао тако што сам им говорио да ме оставе на миру. И оставили су ме.

Како смо расли и кад сам прешао у више разреде проблем је био мењати учионице и све то запамтити. Ту су много помогли другари и наставници. Тешки су ми били математика и физика, нисам разумео како се ради контролни, али кад су ми објаснили било је много лакше. Једне године сам ишао и на такмичење из биологије. У основној школи сам научио много ствари, да будем фин према пријатељима, да им помогнем, и да ако урадим нешто погрешно то могу да исправим, као и грешке својих другара. Ишао сам и на матурско вече, било ми је лепо, али ми је мало сметала гласна музика.

После основне, све из почетка. Учење пута до Гимназије, нови другари, наставници, учионице. Али и то сам научио. Лепо ми је било у средњој школи. Другари су били супер према мени и помагали ми. У почетку сам се мало плашио строгих професора, али када сам им пришао и када смо причали, одмах су били другачији и спријатељили смо се. У средњој школи сам ишао и на журку. То је била свирка, игранка, чак сам и играо.

Иначе највише сам волео да проводим време у библиотеци. Тамо сам се осећао добро јер има пуно књига. Волим да читам историјске књиге и енциклопедије, али волим и стрипове и да гледам цртаће. Историју сам заволео још у четвртом разреду када смо почели да учимо о нашој држави и народу. Ми смо добар народ, али морамо да водимо више рачуна о свом здрављу, о суседима и о азилантима. Морамо да негујемо свој језик, јер ако га не пазимо, он ће нестати.

Осим историје, волим и телевизију. Више пута сам био у ТВ Панчеву, а видео сам и ТВ Војводину. Некад сам желео и да радим тамо.

Сада као студент имам нови изазов – факултет и Београд. У почетку сам се плашио да се нећу снаћи, сметала ми је гужва и видео сам да људи прелазе на црвено. Свиђа ми се овај град, велики је, велика је и зграда мог факултета, лепо је осветљена и има леп поглед. Мало ме плаши да не пропустим предавања, јер се распоред промени, а обавештење не стигне на време. Плашило ме је да ће професори бити строжи и како ће да ме прихвате нове колеге. Плашио сам се да ће да ме одбаце јер сам другачији. Другачији сам јер имам слаб контакт са другима. Кад ме неко нешто пита нисам сигуран како да одговорим, мало теже налазим одговарајуће речи. Међутим, упознао сам нове другаре из других градова, понекад причају са мном, понекад ја с њима. Декан је такође добар, на почетку ме је упознао са зградом, показао ми је где је амфитеатар и где ће бити предавања.

После факултета волео бих да се запослим, да зарађујем и да живим самостално, да оснујем породицу кад дође време за то и да једног дана позовем пријатеље у госте. Још увек имам мали проблем у комуникацији, али учим се. Само бих волео да људи буду бољи и да помогну другима у невољи и да буду искрени. Морамо да пазимо на себе, на своју околину, али и да не правимо разлике међу људима и да их не исмевамо.

***

32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.

Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.

Стефан Новаковић је рођен у Панчеву, где је завршио основну и средњу школу. Уписао је студије историје на Филозофском факултету у Београду. Време најрадије проводи у библиотеци, уз енциклопедије и књиге из историје. Стефан има потешкоћа из спектра аутизма, а уз подршку породице, образовних установа и невладиних организација, учи о окружењу, које не препознаје на које све начине особе могу успешно да се образују и живе.