Ствари у којима сам добар : Инклузија

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Након свих текстова у којима сам писао о ситуацијама у којима не могу да се снађем, када ми је потребна помоћ и подршка, у овом ћу описати своје таленте. Приметио сам да је другим људима веома занимљиво и интересантно када се испостави да неке ствари радим боље од њих.

Као сасвим мали дечак потпуно сам сам научио слова, и латиницу и ћирилицу. Родитељи ми кажу да сам већ са три године знао да читам, можда и раније, што је свима било необично, поготово што сам касно проговорио. Слова су ми увек била занимљива, а да их научим успео сам уз помоћ новина и гледајући телевизијске програме и рекламе. Сећам се да сам слово З научио од речи ЗАМ – што је име једне од мојих омиљених емисија. Волео сам и да читам лист „Политика“, па сам лако и брзо научио слова којима се ова реч пише. У учењу читања помогли су ми и разни логотипи који су били одштампани на задњој страни Политикиног додатка „Радио ТВ ревија“, што ми је било једно од омиљених штива. Радио ТВ ревију сам редовно читао јер сам тако могао да повежем две ствари које сам највише волео – читање и телевизију. Често сам листао мамине књиге, а увек сам прво читао штампарску белешку на крају јер ме је то подсећало на одјавну шпицу телевизијских емисија.

Вероватно сам тако научио и бројеве. Сећам се једне ситуације у Заводу за психофизиолошке поремећаје када сам, на третману код логопеда, успео да са неког апарата прочитам бројеве од 1 до 20. Необично је било то што до тада скоро да нисам уопште говорио, и тек тада су моји родитељи схватили да знам да бројим, иако ме они никада томе нису учили. Не умем тачно да објасним зашто су ми слова и бројеви били толико важни, али се сећам да су деца из мог разреда, када смо тек пошли у школу, била зачуђена како сам брзо читао док су они тек учили слова.

Мало ми је теже ишло писање руком, али сам волео да пишем користећи словарицу. Нисам имао никаквих тешкоћа да било коју реч коју би ми родитељи казали напишем слажући слова из словарице. Једна од првих речи коју сам на овај начин написао било је име мог деде, само што сам уместо Растко написао Раско, али је то само због тога што сам тако чуо и разумео.

Од кад знам са себе уживао сам да проучавам план града Београда. Имао сам једно штампано издање у коме је била велика карта града, а и по једна карта за сваку општину. Врло брзо сам научио где се која улица налази, и на којој је општини. После смо купили CD са планом Београда где је сем улица, постојао и део са линијама градског превоза па сам се забављао замишљајући да се возим тим аутобусима и трамвајима и памтио куда се они крећу. Онда сам почео да запиткујем људе којим улицама иду нпр. од куће до посла. Сећам се једне ситуације из првог разреда основне школе када сам директора питао којим је улицама дошао до школе. Одговорио ми је да је ишао Пожешком улицом. Зачуђено сам га питао „Шта си тражио у Пожешкој улици?“, јер сам знао да станује на Бежанијској коси. Објаснио ми је да је пре посла свратио код своје сестре која живи на Бановом брду. Био је изненађен кад је схватио како добро познајем улице и делове града. Још увек ми је ово занимљиво па разгледам Google maps и то ми је корисно када треба да идем на неко место где пре тога никада нисам био да бих се лакше оријентисао и да се не бих изгубио. Сем Београда, користећи Google мапе проучавам и неке градове у којима сам био, и желим да их поново посетим.

Једна од ствари у којима сам добар јесте рачунање датума. Кад ме неко пита који ће дан бити одређеног датума и то доста година унапред или уназад ја умем да одговорим, па они често остану изненађени, јер не могу да верују да неко тако брзо то може да израчуна. Питају ме како то успевам, а мој одговор најчешће гласи да знам тако што могу да сабирам и одузимам дане и датуме у својој глави.

У четвртом разреду средње школе на једном часу физичког три другарице су хтеле да ово провере. Једна по једна ме је питала ког дана ће бити одређени датум, на пример, њихов рођендан или матура и онда су моје одговоре проверавале у календару. Било им је веома занимљиво па смо се на овај начин забављали неко време. Једна од њих ме је питала да ли имам још неки необичан таленат. Нисам разумео њено питање и дуго сам покушавао да сазнам шта се крије њега. Мама ми је касније објаснила да је другарица хтела да види у чему сам још добар.

Не само што умем да рачунам датуме, већ веома добро памтим многе догађаје – ког дана и датума је то било, ко је све био присутан, какву је фризуру имао и слично. Када нечега не могу да се сете, моји родитељи, уместо да потраже неки податак, увек прво питају мене, зато што знају да добро памтим. Свима је то интересантно па ме запиткују и о стварима које нису толико важне, као на пример када је последњи пут код нас био неки наш пријатељ, или када смо ми били на неком месту и често се чуде како тачно памтим те ствари и никада не грешим.

(…)

Текст “Ствари у којима сам добар” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.