Влада Републике Србије
Транскрипт говора Јелене Ступар на 37. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 4” (25. октобар 2016., Impact Hub, Београд)
Здраво свима, ја сам Јелена Ступар.
Током читавог живота сам имала сан да отпутујем у Америку, то је био мој животни сан. Недавно сам на том путовању из снова и била! Посетила сам Калифорнију, видела сам Лос Анђелес. Град је огроман, мислим да је десет пута већи од Београда, можда и више. Видела сам богате и сиромашне квартове, мешавину разних људи, и то је на мене оставило заиста снажан утисак. Те дугачке плаже, огромне палме и таласи… Купала сам се у Тихом океану! Док сам пливала, размишљала сам о томе да ли ће наићи нека ајкула, али, као што видите, до сусрета није дошло. Поред тога, била сам у прилици да се нађем близу фока које живе слободне на једној плажи (не у зоолошком врту, већ људи могу да им приђу), и то је било дивно искуство. Обишла сам и друге градове: Сан Дијего, Сан Франциско, Лас вегас. Видела сам кањоне…
Често ме чујући људи питају како ја, као глува особа, путујем и како се сналазим на тим путовањима. Ја волим да путујем. Мој тата, који је такође био глува особа, обожавао је да путује и ту љубав ка путовањима је пренео и на мене. Ја имам интересовања као било која млада особа. Обожавам спорт: играм одбојку и капитен сам Женског одбојкашког клуба глувих “Олимпија”. Обожавам и глуму: до сада сам са својим глувим пријатељима већ снимила неколико кратких филмова. И током боравка у Америци сам са пријатељем који тамо живи снимила један филмић, чекам да се измонтира, па да га објавимо.
Кад сам се вратила кући из Америке, неки људи су ме питали да ли сам размишљала о томе да живим у САД и да ли бих то волела. Ја сам, иначе, графички дизајнер и имам посао овде у Србији. Имам дивне колеге! Ја сам једина особа у тиму која је глува, али се никада нисам осетила дискриминисаном или искљученом. Заиста се осећам као део тима, дивно ми је да сарађујем са њима и волим свој посао. Поред тога, овде је моја породица, ту су моји пријатељи, а ту је, наравно, и српска кухиња. Ипак, желим да кажем да у Америци глуве особе имају много више могућности него глуве особе у Србији.
Рецимо, кад сам стигла у Америку, на аеродрому су ми изгубили кофер. Покушала сам да приђем некоме од запослених, наишла сам на једну службеницу и обратила сам јој се, а она ми је рекла: “А, ја знам знаковни језик.” Знала је амерички знаковни језик и нас две смо веома лако искомуницирале, што је за мене био снажан утисак. То ми се није десило само на аеродрому, већ и у продавницама, ресторанима… Срела сам много људи који су рекли да знају амерички знаковни језик или да га управо уче. Тога у Србији нема, овде знаковни језик тек почиње да се промовише и шири и не познаје га много људи.
Али, чак и ако не знате знаковни језик, немојте дозволити да вас то спречи да приђете и комуницирате са неком глувом особом! На пример, ја читам са усана и можемо тако да комуницирамо. Можемо и да се дописујемо на папиру или путем мобилних телефона. Временом бисте се вероватно навикли на мој глас и артикулацију, научили бисте понеки знак и током времена бисмо све лакше комуницирали. Најважније је да се тај зид у комуникацији између света глувих и света чујућих сруши и да се повежемо, да се приближимо једни другима.
Постоји још једна појава у Америци која је учинила да се запитам о свом животу. Наиме, глува особа која воли глуму и жели да се бави глумом (…) тамо може да добије Оскара, и још да буде најмлађа добитница ове награде. Такође, можете да будете глува особа и да радите као модел; да учествујете у такмичењу “America’s Next Top Model” и да у њему победите; да затим учествујете у “Плесу са звездама”, и то као звезда… И да и то такмичење освојите, да и у њему победите!
У Србији друштво још увек није толико отворено и не зна шта све глуве особе могу, због чега оне наилазе на многе баријере и предрасуде (…). Али, глува особа може све што и чујућа особа, осим да чује. На пример, мој драги пријатељ Стојан Симић је пре два дана добио награду Удружења балетских уметника Србије. Или, рецимо, ја сам данас пред вама и ви слушате моју презентацију захваљујући томе што су ангажовани тумачи за знаковни језик. Ја од свог сна нећу одустати (…), а друштво би можда могло да се запита шта тиме може да добије.
***
37. Београдски Ignite под насловом “Укључи се бр. 4”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 25. октобра 2016. године, у београдском Impact Hub-у. Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету“ су организацијом овог догађаја, већ четврту годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и охрабрили учеснике и посетиоце да постану борци за инклузивно друштво.
Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: има ли живота после одслужене затворске казне; како до медаље на параолимпијским играма; које су мале тајне активног старења; како се мења слика о младим Ромима и Ромкињама кроз ритам и реч; ко су жене које помажу мигрантима; како изгледа свакодневица младе глуве особе; како млади у акцији мењају друштво; како постићи предузетнички успех…
Јелена Ступар покретачку снагу проналази у сазнању да је живот један и да има много лепих ствари које треба видети и осетити. Обишла је више европских земаља, два пута путовала у Америку и тако стекла много глувих пријатеља широм света. Њен највећи изазов биле су студије на Високој Политехничкој школи, јер је пре тога ишла у школе за глуву децу. Каже да није било лако комуницирати са професорима без тумача, али је успела да дипломира и постане графички дизајнер. Јелена себе описује као љубитељку путовања, дружељубиву, сналажљиву и тврдоглаву особу. Поносна је што већ скоро 10 година вози ауто, а неостварени сан јој је да буде глумица.
pdf [3 MB]
Оставите коментар