Влада Републике Србије
Ниједно искуство школовања није идентично и свака школа представља стално променљиви универзум за себе. Породице и деца свакодневно се суочавају са изазовима у остваривању успеха у школи, као и уклапању у контекст школе као дела шире социјалне интеграције детета. Аутори Туторинг модела инклузивног образовања полазе од уверења да јаз између школе и заједнице настаје када се разлози потешкоћа у учењу и социјалној интеграцији проблематизују примарно код родитеља и деце уместо у самој заједници. Полазећи од визије образовања која позиционира ученика у центру образовног процеса, Западнобалкански институт из Београда има мисију да подржи специфични карактер сваке школе и пружи подршку локалним заједницама да заједно креирају подстицајне средине у којој свако дете може да се препозна и развија у свом пуном потенцијалу.
Осмишљен као услуга интесекторске сарадње кључних актера у области дечије заштите, извршна директорка организације и ауторка модела Јелена Настић-Стојановић наводи како је туторинг почео као grassroot иницијатива која је за циљ имала превенцију раног напуштања школовања код деце која су се из различитих разлога суочавала са потешкоћама у учионици и ван ње. „Пре свега мислим да ми много тога подразумевамо и то је велики проблем“, почиње Јелена причу о основама модела чији успех изузетно зависи од интегрисања различитости и особености сваког ученика/це. „Подразумевамо да свака породица има на располагању све неопходно за успех деце у школи и то је криза изазвана пандемијом јасно показала преласком на online начин рада.“
Јелена Настић-Стојановић
Туторинг модел, према Јелениним речима, полази од солидарности у креирању подршке у учењу. Окосницу модела чини подршка учењу пре или после школе, тј. однос који се формира између тутора/ке (студента/киње, омладинског радника/це или волонтера/ке) и његовог/ног ученика/це (детата или младе особе која је у повећаном ризику да због тешкоћа у учењу превремено напусти школовање)*. Прогресивност модела огледа се у повезивању свих актера дечије заштите на локалном нивоу као и инсистирање на интеркултурном учењу и осетљивости на културолошки и социо-економски контекст у којем се услуга реализује. У програм су укључени актери из локалне самоуправе, центра за социјални рад, високошколских установа, канцеларије за младе и организације цивилног друштва, као и школа и родитељим деце укључене у програм.
Како Јелена истиче, визија без повезивања са конкретним заједницама остала би само празна реч на папиру. „Родитељи су суочени са великим изазовима и за успех пилот програма је управо било пресудно да они стекну поверење у нове, до тада непознате људе, који су сада били директно укључени у развој њихове деце. Они су то препознали и заједно смо направили успех.“ Наводећи специфичности околности сваког детета, Јелена наводи причу о дечаку који је имао лош успех у школи, а истовремено је остваривао истакнуте резултате на такмичењима из географије. Перципирани проблем није био у мотивацији или интелектуалним способностима ученика већ у језичкој баријери. „Задаци на такмичењу су се заснивали на цртању и то је учинило целу разлику“, описала нам је Јелена улогу целокупног друштва у искуству школовања детета.
Модел је пилотиран у школској 2013/2014 години у две основне школе у Рашкој. О почецима и првим резултатима говори Анђелија Роглић, професорка ликовног и тадашња помоћница директора у основној школи „Сутјеска“: „За мене су изузетно вредне промене на плану мотивације и односа деце према школи. Деца која, из различитих оправданих разлога, о школи нису желела ни да говоре, не само да су побољшала успех већ су школу видела другачије, као своју.“ Описујући промене у понашању и унапређења у социјализацији, Анђелија сведочи о припадању као једној од основних потреба сваког члана и чланице друштва. „Деца су наставила туторске односе и ван пилот програма, а то нам пуно говори“, речи су Анђелије на тему резултата програма.
Анђелија Роглић
Као главне факторе успеха модела из перспективе школе, Анђелија наводи избор тутора, изградњу односа поверења са родитељима ученика/ца као и мониторинг туторских односа ради пружања додатне подршке свим укљученима.
Тутори су били млади људи, студенти/киње, они који су тек завршили основе студије и један средњошколац. Њихов ангажман био је на волонтерској бази, а селекцији се приступило у сарадњи са Канцеларијом за младе Рашке. Као један од главних разлога успеха, Анђелија наводи фактор да понекад само знање није најважнија вештина за туторски однос. Вештине преношења знања као и способности сналажења у раду са децом основношколског узраста која немају неопходну подршку у образовању представљају предуслове да неко буде успешан тутор. И на плану туторског односа, флексибилност у раду и сензибилисаност на околности ученика/це од пресудног су значаја. Иако су се тутори пријавили за рад са по једним дететом, једна туторка радила је са две сестре. Старија сестра је сачекала са кретањем у први разред како би заједно са млађом сестром прошла искуство школовања. Туторка је радила са обе, а Анђелија наводи како је тај туторски однос постао пример добре праксе пружања подршке јер је био двосмеран и важан и међу самим ученицама. Можда управо инспирисана овим искуством, млада туторка данас ради као професорка у средњој школи.
Након избора тутора и селекције деце, која су у овој основној школи бирана међу ученицима који се суочавају са највише препрека у свом образовању, приступило се разговорима са родитељима. Анђелија наводи да је спремност родитеља да подржи овакав вид подршке свом детету била изузетно велика и да је њихова укљученост била важна током трајања целог програма. „Било је важно да се цео процес прати, тако да смо ми стално били у контакту са туторима и родитељима и водили смо рачуна да се њихова мишљења и потребе уважавају.“
Резултати за само четири месеца имплементације превазишли су очекивања свих укључених. Сва деца су остварила бољи успех у школи а побољшања у социјалној интеграцији су за кратко време добила дугорочни карактер код деце укључене у програм.
Школске 2016/2017 године програм је имплементиран у Књажевцу, Рашкој и Прокупљу, а ове године у три школе се одвија у Врњачкој бањи.
Да принципи учења из туторинг модела имају своју примену и данас сведочи пилотирање иновативне услуге подршке ученицима са потешкоћама у учењу који је започет за време ванредног стања управо у општини Рашка. Више о овом моделу, који подржава Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, као и како је у њега интегрисан online рад са ученицима, можете прочитати овде.
Слушајући о искуствима ових активисткиња и доносилаца промена у образовању, назире се слика школе која представља окосницу припадања локалној заједници. Наша способност и спремност да у ту визију уткамо сваку причу из заједнице одредиће како ће изгледати образовне средине наше будућности. Уколико желимо да наше заједнице личе на све нас, школа је место где та визија мора да постане стварност.
Погледајте видео о успеху деце која су учествовала у ТУТОРИНГ програму у Прокупљу, Белој Паланци и Књажевцу током 2016. и 2017. године:
——-
*Настић-Стојановић, Јелена, et.al. (2017) Школа у заједници, заједница у школи. Западнобалкански институт, Београд
pdf [3 MB]
Оставите коментар