Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Раднице и координаторка: Дениса Љубунчић, Велинка Ковачевић, Јелена Кремић, Марина Туцовић, координаторка, и Сања Спарић

Током претходне три године – захваљујући пројекту Женског центра Ужице – 11 жена (од којих су пет особе са инвалидитетом) добило је прилику да зарађује, сиромашне породице да дођу до хуманитарне помоћи, а град могућност да се на еколошки прихватљив начин редукује проблем текстилног отпада.

У просторијама некадашњег текстилног предузећа „Цвета Дабић”, у самом центру Ужица, четири жене вредно разврставају гардеробу. Памучне ствари иду на једну гомилу, са јакни, капута, тренерки скидају рајсфершлусе, дугмад и осталу позамантерију. Беби одећа се распоређује и сви “комади” које могу да носе нове генерације одлажу се за социјални сервис – хуманитарну помоћ сиромашним породицама.

Женски центар Ужице (ЖЦУ) је у јулу 2010. године започео реализацију програма “Прикупљањем и рециклажом текстила до одрживих социјалних услуга за становништво”. Вредне даме распоређују гардеробу коју грађани доносе два дана у недељи или током наменских акција прикупљања у сарадњи са школама, вртићима, удружењима младих, Црвеним крстом… Заједно са координаторком пројекта Марином Туцовић, текстилним инжењером по струци, жељно очекују и да започну процес саме рециклаже.

– До сада је донирано 15.000 комада гардеробе. Више од 280 породица Златиборског округа користи на месечном нивоу услуге социјалног сервиса. У складишту имамо 35 тона спремног текстила за даљу рециклажу, чији је производ регенерат намењен новој употреби. Оно што је најважније је да је 11 жена овим пројектом добило прилику да заради. Пет њих су особе са инвалидитетом, две су биле жене изнад 50 година које су остале без посла, па су успеле ангажовањем овде да остваре право на пензију, каже Марина Туцовић.

Селекција одеће је прва фаза

Идеју да крену у пројекат који ће омогућити запошљавање управо жена из тешко запошљивих категорија: самохраних мајки, жртава насиља, особа са инвалидитетом, родила се из заједничких разговора Марине – у том тренутку и саме незапослене, и Радмиле Гујаничић, председнице Управног одбора и координатора економских програма ЖЦУ.

– Тражиле смо начин да повежемо жене које имају знање и оне које нису имале прилику да раде, каже Радмила, додајући да је назнаке за рециклажу текстила уочила приликом посете Канади.

Рециклажни центар даје вишеструке резултате. Кроз рад социјалног сервиса се помаже угроженом становништву. Запослиле су се жене које нису биле у могућности било где да нађу посао. Као треће,  али никако мање важно, заједница се едукује о значају заштите животне средине, потреби примарне селекције отпада, коришћењу текстила као рециклажне сировине, подвлачи она.

Регенерати од рециклираног текстила су сировина која се поново користи у у грађевинарству за израду изолаторних материјала, путарству, индустрији намештаја (овим материјалом се пуне меки делови), ауто индустрији…

Управо у општини Ужице налази се регионална депонија „Дубоко”, која ће бити адреса за одлагање отпада овог дела Србије. Као репроматеријал, регенерати се у Србији увозе, а овим центром бисмо добили домаћи производ, додаје Марина. Такође, покретање рециклажног центра наведено је у Акционом плану Стратегије одрживог развоја локане самоуправе.

Сањи Спарић (27) ово је први посао…

Пројекат је до сада  функционисао као део јавних радова Националне службе запошљавања – филијале Ужице, и Јавних радова које је финансирала сама општинска самоуправа.

Прве  године (2010) буџет је био 500.000 динара. Како су конкурси трајали по шест месеци, вредне жене су волонтирале у Центру током периода до наставка ангажмана.

У просторији пуној гардеробе, Јелена Кремић (34) из села Гостиница опипава  џемпер. – Памук је, каже колегиници Дениси Љубунчић.

Јелени је ово први посао. Признаје да је била пресрећна када су је позвали.

– Била сам у шоку. Толико сам се изненадила, да нисам знала шта да кажем. Не путујем, имам рођаке у Ужицу, па сам код њих. У селу се дешавало да данима не изађем из куће. Сада шетам, имам плату, могу себи да купим шминку. Помажем и мојима, искрена је ова девојка.

Ово је први радни ангажман и за Сању Спарић (27). Скромна девојка каже да је њу такође телефоном позвала Марина.

…баш као и Јелени Кремић (34)

– Мало смо ишле на обуку, како бисмо научиле да разликујемо предива и шта треба да се скида. Ништа ми није тешко. Волим када смо саме овде и разврставамо. А волим и четвртак и петак када људи доносе гардеробу, описује она.

Најискуснија је 56-годишња Велинка Ковачевић. Она је 34 године радила управо у текстилној индустрији.

– Питају ме понекад за савет, мада смо све прошле обуку. И мени је ово први пут да радим рециклажу. Ако се настави пројекат, можда остварим још који месец стажа и стигнем до пензије, нада се Велинка.

Какав је њихов однос према рециклажном центру најбоље илуструје чињеница да, иако је у овој години пројектом Јавних радова НСЗ половином јануара истекао актуелни уговор, све су биле спремне да волонтирају док се не продужи или не нађе нови донатор. Њих четири и Светлана Чубрак, која је дана када им је новинар био у посети, морала да оде код лекара.

Текстил чини 4-8% укупног комуналног отпада

– Да бисмо коначно почели са самом рециклажом, неопходно је да се набави машина која „сецка” текстил.  Према урађеном бизнис плану за то је потребно 147.000 евра, без урачунатих трошкова плаћања просторија, истиче Марина Туцовић.

Овај вид рециклаже у  Србији је још увек непознаница. У светским оквирима најприсутнији је у Италији, Јапану и Канади. Међународна статистика указује да је 3-8% комуналног отпада управо текстил. Локално истраживање у граду на Ђетињи је показало да је тај удео нешто већи од 4%.

Пред сам крај 2013. године, уз  стрепњу да ли ће добити нови уговор кроз Јавне радове, у Женски центар је стигла лепа вест. Одобрен је пројекат из фондова Европске уније, кроз пограничну сарадњу, за радионицу за израду предмета и гардеробе од рециклираног текстила, у сарадњи са НВО „СОС” из Никшића (Црна Гора).

У  2014. години у плану је анализа тржишта и одрживости, набавка опреме за мини конфекцијски процес: по пет шиваћих машина, машина за хемијско прање и сушење, машина за пеглање, као и обука жена из тешко запошљивих категорија. Очекују да ће прве одевне предмете почети да шију у другој половни 2015. године.