Влада Републике Србије
Пише: Миленка Матић (Блог о социјалном укључивању)
Игра је свеприсутан и универзалан аспект детињства, глобално препознат по својој важности за развој деце. Она пружа деци драгоцене могућности забаве и учења. Значај игре у детињству довео је и до њене честе употребе у процени развоја детета и у спровођењу психолошких и образовних интервенција.
Појам игре није једноставно објаснити. Постоји мноштво дефиниција игре и већина њих подразумева неколико ствари: 1) игра је слободна, добровољна активност, 2) игра је самој себи сврха, 3) игра је спонтана активност, 4) игра је ослобођена спољашњих правила, и 5) игра тражи активно учешће оних који се играју.
Игра подразумева одређени степен аутономије јер деца имају активну улогу у креирању сопственог искуства. Док се играју, деца преуређују своје светове како би им били или мање застрашујући или мање досадни (Sutton-Smith 1999). Игра се испољава на много начина, укључујући покретне игре попут трчања или скакања, симболичке игре или игре улога, друштвене игре и игре са правилима, конструкторске или дидактичке игре. Кроз све ове разнолике облике, игра је генерално препознатљива по спонтаној, добровољној и непредвидивој природи и праћена је задовољством и уживањем.
Игра, такође, нуди идеалну прилику за родитеље да се ангажују у заједничким активностима са својом децом. Иако након напорног дана препуног обавеза игра са дететом може представљати додатан напор за родитеље који желе да се одморе, ипак је од значаја пронаћи у дневном распореду време за игру.
Како се играти са дететом?
Деца воле да проводе време са родитељима. Важно је да време које родитељи проводе са децом укључује однос један према један са сваким дететом, али и заједничко време одраслих и деце у кући. Показало се да игра родитеља и детета доприноси дететовој способности да даје структуру раним социјалним интеракцијама.
Игра гради јединствену везу детета и родитеља. Заједничка игра и активно учешће детету дају до знања да је вољено и цењено. Важна је карика улагања у будућност јер отвара врата за размену информација о проблемима и недоумицама када се за тим укаже потреба. Играње и посматрање детета у игри помаже родитељу да упозна и схвати јединственост сваког детета. Такође је, кажу стручњаци и стручњакиње, сјајно средство за смањење стреса за уморне родитеље.
Може се рећи да породице које се заједно играју више сарађују и имају отворенију комуникацију. Све активности са децом вишеструко су узвраћене кроз повећање самопоштовања, социјалних вештина и осећаја повезаности који деци и тинејџерима помажу да боље расуђују када се суочавају са потешкоћама и искушењима.
Родитељи могу да помогну да време играња буде угодно, продуктивно и сигурно. Ево неколико предлога како да помогнете детету и организујете му простор за игру који ће бити прилагођен за њега и његове потребе:
- простор за игру треба да је, на првом месту, безбедан, и чист;
- простор треба да је организован тако да се избегне претерана стимулација – није корисно „затрпавати” децу са много различитих играчака и сензација одједном;
- деца треба да имају слободу да започету игру прекину, како би се усмерила на нове идеје, па да јој се након неког времена врате;
- дечије играчке треба складиштити на сигурном месту, али их учинити и лако доступним детету/деци.
Деца различитог узраста траже и иницирају различите облике игара и подршке одраслих.
Бебама је најдража играчка ваше лице, односно лице особе која се о њој брине. Гледање лица родитеља, слушање њихових гласова је за бебу најзначајнија игра. На осмех узрвратите осмехом, на бебино гугутање одговорите, певајте и причајте вашој беби. Бебе су у сталном процесу самооткривања, уче о свету који их окружује гледајући, слушајући, жваћући, миришући и хватајући. Потребне су им сигурне играчке које привлаче сва њихова чула и подстичу њихово интересовање и радозналост. Како расте, беба постаје слободнија у освајању нових достигнућа и савладавању вештина. Почиње да истражује предмете прстићима и устима, те је важно омогућити бебама играчке и предмете које могу да узимају, хватају, стављају у уста, манипулишу њима, играчке које праве буку и звече. Једна од омиљених игрица беба је игра скривања („peekaboo“) било особе или неког предмета. Од мноштва играчака ваља поменути звечку. Тако једоставно, а моћно средство које подстиче развој слуха, доживљавања и разумевања звука.
Једногодишњаци увежбавају прве речи, праве прве самосталне кораке, те су склони сталном истраживању околине и зато им је важно обезбедити сигурно окружење за све покретне активности: пузање, подизање уз предмете, самосталне кораке. Мала деца имају извесни осећај опрезности, али ипак одрасли морају да их држе на оку јер у том узрасту воле да се свуда пењу, скачу са висине, ваљају се и моторички су веома ангажована. Отварање и затварање фиока, превртање и скривање ствари на различита места – све су то начини на који се малишани играју, истражују свој свет и уче.
Неструктурирана игра је важна у узрасту такозваних тодлера, односно деце узраста од једне до три године. Ово је игра која се спонтано дешава, у зависности од тога шта дете занима. Добро је пустити дете да самостално креира ток игре. Препуштање иницијативе омогућава детету да користи своју машту и самостално доноси одлуке. Када се дете игра, можете да му постављате питања која га подстичу да вам говори о томе шта ради. Такође, показиваће интересовање за игрице које представљају имитирање одраслих (на пример телефонирање, гурање колица за бебе). Можда ћете приметити да ваше дете жели поново да игра исту игру или чита исту књигу више пута. Понављање активности је начин на који малишани савладавају вештине и разумеју шта могу очекивати у одређеним ситуацијама.
Деци узраста четири и пет година ће пријати да се кроз игру крећу између стварности и маште. На пример, дете тада воли да се игра породице, па одрасли треба да му омогуће да учествује у неким прилагођеним кућним пословима. Могу и да слажу већи број коцки (око десет) и граде куле од њих. И у овом периоду детету је важна покретна активност, па у складу са својим индивидуалним развоњим темпом, вероватно ће волети скакање и пењање, шутирање лопте и разне игре које укључују трчање. Улога одраслих је да охрабре дете да испроба разне покрете у сигурном окружењу. Предшколци су (још) спретнији у покретним играма (прескакање конопца, игре са хватањем, гађање неког циља лоптом), могу да разврставају ствари по неколико критеријума, и у стању су да поштују правила заједничке игре са другом децом.
Деца могу да се играју и стварима које већ имате код куће. Деци су често од купљених играчака интересантнији различити приступачни материјали и предмети: у свакој кући се могу наћи пластиче посуде са поклопцима, велике картонске кутије, хартија за цепкање, кухињска фолија за гужвање, флаше пуњење ситним предметима и добро затворене које служе као звечке, пластелин прављен у кућним условима, чист простор за пузање, мале кутије затворене селотејпом за низање, грађење итд. Сваки од ових предмета може се користи у складу са развојним узрастом детета, тако да играње са њим представља изазов за дете.
Играње са дететом подразумева активно посматрање, слушање, подржавање, разговор и разумевање. И још једна важна ставка игре јесте да се не препоручују различити начини играња и играчака за девојчице и дечаке, посебно када подстичу стереотипе о родним улогама. Дечаци и девојчице подједнако теже да се развијају у свим областима. Зато нема потребе ограничавати их у избору играчака и игара.
Литература:
Sutton-Smith, B. (1999) Evolving a Consilience of Play Definitions: Playfully
———-
Текст „Улога родитеља у дечијој игри” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Миленке Матић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар