Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Кад замирише и у ентеријеру

Центар за развој инклузивног друштва је у августу 2014. године на Новом Београду, у Блоку 45, отворио најпре продавницу кафе и чајева, а она је убрзо прерасла у скромну кафетерију, омиљено место у овом крају.

У прохладно зимско поподне, на врата скромног, али љупко уређеног локала „Две шоље”, у самом срцу новобеоградског Блока 45, свако мало уђу комшије. Две другарице претресају ноћни излазак, једна мама са двоје деце, од којих је једно у колицима, ушла је тек да се угреје, а малишани да попију нешто топло. На чај редовно долазе и двојица тата – колега с посла – чији су наследници истог узраста; кажу уз осмех: тако користе викенд да се виде, а дечаци поиграју.

Иако неколико стотина метара даље бљеште локали великих тржних центара, а привезани уз обалу Саве башкаре се популарни сплавови, житељи овог, али и околних блокова више воле да сврате у „Две шоље”.

Кафетерија је почела с радом августа 2014. и уједно је прво социјално предузеће које је покренуо Центар за развој инклузивног друштва, невладина организација иза које је дугогодишњи рад на развоју инклузије и побољшању положаја особа са инвалидитетом. И сами носиоци, партнери бројних пројеката (само)запошљавања особа са инвалидитетом, одлучили су – како каже Александар Богдановић, оснивач и директор Центра – да у пракси виде како у Србији функционише социјално предузеће.

Брзо су „Две шоље” постале омиљено место окупљања становника Блока 45

– Нажалост, правни оквир не постоји. За покретање било какве производње потребна су значајна средства, па је зато боље покренути нешто у области угоститељства, заната, услужних делатности. Прва три месеца радили смо као продавница кафе и чајева, а онда смо уредили простор за седење, прича он како су текле почете фазе.

Предузеће је регистровано као деоничарско друштво, а опремање је ишло сопственим снагама. Од општине Нови Београд затражили су саветодавну помоћ.

– Имали смо срећу да су представници локалне самоуправе били вољни да помогну. Међутим, закон не предвиђа никакве олакшице за рад социјалних предузећа. Примера ради, када је стигло лето распитивали смо се да ли бисмо могли да добијемо пореске и таксене олакшице за постављање баште. Одговор је био одричан. Зато се градској управи нисмо ни обраћали, јер ако не постоје прописи, то смо сазнали на локалном нивоу, објашњава Александар Богдановић.

У хладне дане спроводе акцију „Динар за шољу топлог чаја” како би омогућили деци топли напитак бесплатно

У „Две шоље” посао је нашло петоро младих људи: троје њих за стално, док се двоје ангажују током летње сезоне, у складу са обимом посла. Милош Марковић, Душан Павлов и Александра Ђоковић у својим породицама имају чланове који су особе с инвалидитетом и како је у Србији проценат незапослености међу младима висок, редован извор прихода много им значи.

Иако на први поглед делује да је дело архитекте, специјалисте за унутрашњу декорацију, ентеријер је – како открива наш саговорник – резултат сналажљивости. Највише се водило рачуна да се поштују принципи приступачности. Улазна врата су довољно широка за улазак особа у колицима, услужни пулт је такође нижи од стандардних; за тоалет су данима тражили адекватан лавабо како би све било у складу са инклузивним дизајном.

Првих годину-две дана, према речима Богдановића, очекују да се послује тако да буду „на нули“. Поносни су што обезбеђују редовне плате за запослене, уредно исплаћују добављаче. Радују се и што су едукацијом добављача о социјалном предузетништву и положају особа с инвалидитетом неке од њих подстакли да запосле особе са инвалидитетом, попут компаније Млинпродукт од које купују кафу.

У пословне успехе, али оне који се не мере новцем, већ много важнијим – друштвеним утицајем и препознатљивошћу, истичу акцију „Динар за заједницу”. Првих неколико месеци у касици се сакупљао динар по динар и од прикупљеног новца купљене су играчке за децу из Савеза за помоћ особама са аутизмом. Са доласком хладних дана акција је настављена. Донирани новац се користи за кување чаја за децу и бескућнике у овом делу Новог Београда.

Питамо Александра какви су утисци после годину и по дана рада и шта би држава могла да учини како би се олакшао рад социјалних предузећа?

Обезбеђена је приступачност за особе које користе колица

– На првом месту требало би да се успостави правни оквир са олакшицама макар у првој години рада. На пример, да се, као у земљама у окружењу, опремање објекта третира као улагање. Такође, много би значило када би у АПР-у, локалним самоуправама, градским администрацијама чиновници имали довољно знања које би предочавали, јер је пут кроз бирократску шуму тежак и има пуно препрека.

Социјално предузетништво за сада у Србији постоји само у форми појединачних иницијатива, иако је у Европи препознато као добар механизам решавања проблема незапослености и социјалне искључености особа с инвалидитетом. Ова врста предузетништва добија и све значајније место као опција за отварања нових радних места.

Према подацима Привредне коморе, у Србији ради 1.196 социјалних предузећа са 10.326 запослених. Две трећине овог броја чине задруге наслеђене из претходних епоха, које функционишу при великим системима попут ПКБ-а или крагујевачке Заставе. Социјална предузећа у Србији су у 2014. години допринела са 0.2% бруто домаћем производу (БДП).