Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Заједнички предах у дворишту: корисници Центра, запослени и родитељи

У Дневни центар за особе са интелектуалним и менталним сметњама долази 15 корисника узраста од 26 до 40 година, а ова дружења у термину 13-18h за неке од њих представљају ретке изласке из куће.

Марко је првих дана долазио у пратњи маме Катице. Онда су се, према њеним речима, обоје охрабрили да син крене сам пут Руме, двадесетак километара удаљене од села Платичева у коме живе. Пошто је Марку, као и осталим корисницима Дневног центра за особе са интелектуалним и менталним сметњама, понекад неопходна посебна доза опреза, мама је обавестила кондуктере у локалним возовима и аутобусима да ће им Марко бити редовни путник, а васпитачи Центра били су спремни да га прате до станице. После месец дана, ћутљиви Марко без проблема сваког дана самостално долази на дружења у Дневни центар.

Као део пројекта „Унапређење социјалне инклузије особа са интелектуалним и менталним сметњама” који се спроводи у оквиру IPA програма „Подршка инклузивном друштву”, финансираног од стране Европске уније, Центар је почео да ради крајем марта ове године и нова је услуга у Руми. Локални партнери у реализацији су Центар за социјални рад и Општина Рума, а предвиђено је да пројекат траје до септембра 2017. године, након чега би општина требало да га инволвира у редовне буџетске програме.

Један од првих радова насталих у креативним радионицама

Осим благодети за особе са интелектуалним сметњама и родитеље који на недељном нивоу уочавају напредак своје „вечите деце”, Дневни центар је и место првог запослења за петоро младих људи. Право са списка Националне службе запошљавања ангажовани су: Мирјана Маћешић, дефектолог, Небојша Милутиновић, водитељ креативних радионица, по формалном образовању – сликар, Александра Броћиловић, медицинска сестра, Тамара Јанковић, окупационо-радни терапеут, и Биљана Честић, физиотерапеут.

Уз осмех кажу да су спремно дочекали први дан рада са корисницима јер су прошли стручне обуке, а велику помоћ су добили и од Марије Цице Чучковић, координатора пројекта и стручњака локалног Центра за социјални рад.

– Постојала је бојазан да не изверимо поверење које нам је дато; не само од људи из пројекта, већ и поверење самих корисника и њихових породица, каже уз осмех Тамара Јанковић и додаје да је већ после прве седмице и колегијума на коме су договарали шта ће радих наредних седам дана било лакше.

Осим њих петоро, још десетак људи је укључено у осмишљавање дружења у Центру. Сами корисници највише воле када одлазе на активности изван Центра.

Понедељком спремају храну, уторком је „Ритам дана“, средом су у башти или на фарми Пољопривредне школе. Четвртак је резервисан за уметност и друге креативне радионице. Петком су присутни у локалној заједници тако што посећују изложбе у музеју, током лета су ишли на базен, на колаче у посластичарницу, на куглање…

Сами брину о хигијени простора у коме бораве. Родитељи кажу да се, од када долазе у Центар, види побољшање у односу према хигијенским навикама

На крају дана заједнички се поспреме кутак Шарене собе и кухиња, како би деца са интелектуалним сметњама, током преподнева, исто тако могла да уживају. Марија Цица Чучковић, координатор и менаџер пројекта и радник румског Центра за социјални рад, каже да је у кратком временском року све доведено до високог нивоа квалитета јер је претходила добра припрема.

– Корисници су одабрани са шире листе од њих шездесетак. Обављени су разговори са родитељима, сарадници су прошли додатне обуке, па не чуди што се готово свакодневно други родитељи распитују да ли има места и за њихову „велику децу“. Имамо одличну сарадњу са локалном заједницом, школама, општином, Спортским центром… Све више смо присутни у јавности јер нам и сам положај просторија у центру Руме олакшава да увек будемо међу осталом популацијом, не без поноса прича Марија Чучковић.

Као добробит она истиче што су међу корисницима и они који живе у руралним насељима, где још увек преовладава стигма према овој врсти хендикепа.

Никола Слепчевић је корисник услуга Дневног центра који највише воли да кува, ванредно завршава и средњу школу, трећи степен – за кувара

Кристина Кнежевић и Никола Слепчевић у глас кажу да највише воле када иду код чика Николе (предавач из Угоститељске школе) и спремају нешто слано или слатко. Никола иначе ванредно завршава трећи степен за кувара у тој занатској школи, док Кристина, када није у Дневном центру, највише времена проводи са мамом, па су заједно најчешће у кухињи.

Једна друга мама, пожртвована госпођа Марија из села Никинци, удаљеног 25 km од Руме, свакога дана довози кћерку Данијелу.

– Није ми тешко. Док је она овде, ја седим у колима ако је ружно време или шетам Румом ако је лепо. Мени је најбитније да њој прија.

Уз осмех препричава и да је полако напушта заштитнички однос који има према свом детету.

– Ја јој код куће везујем пертле. Али, од када је почела да долази у Центар, сарадници су ми рекли да нема потребе, јер је она у стању сама то да ради.