Влада Републике Србије
Примењујући реченицу „одувек сам волела да учим“, коју ми је више пута поновила, чак и испред манастира Студеница где смо се упознали током полагања стручног испита, Дубравка Бајкин (64) из Новог Сада лакше остварује своје жеље и нема препреке на том путу. Када сам јој предложио да мојим читаоцима исприча своју Причу са душом, јер је у 64. години променила професију и постала туристички водич, ова свестрана жена упитала се да ли ће бити довољно материјала за причу. Да је овај текст објављен у некој развијеној европској земљи, у којој њени вршњаци, као и она, волонтирају, возе бицикл, имају активан друштвени живот, мењају посао без много размишљања, читаоци можда и не би били превише одушевљени. Али када у Србији, у којој би многи људи Дубравкиних година пре одлучили да оду у пензију, него да у седмој деценији положе девет испита и постану лиценцирани туристички водичи, онда је то редак бисер оптимизма у времену брзог живота и мрачних вести.
О садашњој професији ова рођена Зрењанинка размишљала је у Москви још пре двадесетак година, маштајући да буде водич за наше туристе. Проучавала је историју Русије, усавршавала руски језик, ишла на пешачке туре са професионалним водичима, посећивала музеје. Тој идеји вратила се пре две године и годину дана чекала да Министарство туризма распише конкурс за туристичке водиче.
– Недавно сам имала своју прву туру са групом младих Московљана који су на један дан дошли у Нови Сад, Сремске Карловце и манастир Крушедол. Са великим задовољством показала сам им наш град и околину – прича ми на почетку.
Дубравка је у Србији радила као научни радник на Универзитету, у Институту за хемију, а онда се са породицом преселила у руску престоницу, где је остала пуне две деценије. Шеснаест година била је руководилац службе људских ресурса у великој Московској агенцији за пословни туризам и оданде јој недостаје тај динамичан и интересантан посао у младом колективу, на чије формирање је, по природи свог посла, утицала у великој мери. Прича ми да у почетку о тој области ништа није знала, па је куповала и читала књиге, стручне чланке, посећивала професионалне скупове, савладала коришћење компјутера. По повратку у у Србију, по други пут је променила посао.
– Прошла су времена кад су људи целог живота радили на једном месту и користили знање стечено у школи или на факултету. Данас сви треба да буду спремни да више пута промене посао, а често и професију, и да целог живота уче и усавршавају се. За мене је рад саставни део живота и мислим да докле год је човек физички здрав и психички способан, треба да ради, наравно постепено смањујући оптерећење у складу са својим могућностима – искрена је.
Дубравка има бројне хобије, а један од њих је волонтирање. Још у Москви је више од 10 година била чланица добротворне организације United Way Moscow, а баш у време њеног повратка у Србију, у Новом Саду је основана организација NS Greeters, којој се од почетка прикључила.
– За ове две године имала сам госте из САД, Канаде, Турске, Велике Британије, Хрватске, Словеније, Грчке, Пољске, Естоније, Немачке и са њима сам проводила по неколико сати у разговору и шетњи. Ова организација окупља углавном младе људе (мада немамо ограничења по узрасту) који су спремни да део свог слободног времена потроше на дружење са посетиоцима нашег града, да им га покажу са мање формалне стране, да попију кафу са њима.
Дубравка воли да чита, да слуша музику и да гледа филмове. У слободно време вози бицикл, плива, дружи се са породицом и пријатељима који су јој много недостајали док је живела у Русији.
– Од прошле године имам и преслатког унука. Доста времена проводим на интернету и на друштвеним мрежама. Прошле године држала сам и часове руског језика. Верујем да ће многи од људи које сам упознала у Русији доћи у Србију. Причала сам им много о нашој земљи и већина има жељу да дође. Онима који су већ били, свиђају се наши људи, опуштена атмосфера, непосредност, храна, музика и природне лепоте.
Текст: Ненад Благојевић
Извор: www.pricesadusom.com
pdf [3 MB]
Оставите коментар