Шта за мене значи запошљавање : Инклузија

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Већ сам у једном од ранијих текстова описао да у последње време размишљам о евентуалном запослењу. Та идеја ме мало брине, али су ми рекли да је јако важно да се човек запосли да би имао од чега да живи. На посао се не иде само да би се радило и зарадила плата, већ и да би изашао из куће, прошетао негде, попричао са колегама итд.

Како се родила идеја о запошљавању? Када сам завршио средњу школу, желео сам да студирам новинарство. Родитељи и разредна су сматрали да ми на факултету не би прилагођавали градиво као у средњој школи и да би то за мене било тешко. Почели су да ми причају да би било добро да се запослим, међутим, мени се то није ни мало свиђало. Ипак, полако сам сазревао и схватао последице запошљавања. Тата ми је причао да многи људи не воле да иду на посао, али морају да би зарадили плату.

Почео сам да на интернету прегледам огласе и „на силу“ тражим посао, најчешће на сајту Националне службе за запошљавање. Кад сам проналазио неки занимљив оглас, то сам саопштавао родитељима, на шта су они одговарали да за сада нигде не журимо, и да се посао не тражи тек тако. Једном приликом сам мами саопштио своју жељу да се запослим. Она ми је објаснила да ако желим да радим, морамо озбиљно тиме да се позабавимо. Неколико пута смо у последње време разговарали на ову тему, и закључили смо да бисмо морали да видимо и какви су послодавци код којих бих радио, како бих се снашао. Морао бих и да идем на комисију за процену радне способности, која би требало да процени које послове бих могао да радим, а које не.

Сазнао сам да људи дуго траже посао, нарочито особе са инвалидитетом, многи од њих иду на комисију за процену радних способности, на праксе и обуке не би ли стекли радне вештине и радно искуство. Када причам о свом запошљавању, успут да напоменем да је јако тешко време данас за проналажење посла. Многи су ми казали да је тачно ово што сам рекао.

Почео сам да размишљам о томе који би послови били идеални за мене. Водим рачуна да то буду послови који би имали везе са мојом струком (завршио сам економску школу – смер пословни администратор), иако ми се то баш много и не свиђа. Такође, наилазим на препреке – непознавање страног језика, неки послови захтевају факултетску диплому, послови су далеко од мог места живљења, негде је потребна возачка дозвола, неки послови нису у вези са мојом струком итд.

Размишљам о томе шта бих волео да радим, а да није везано за економску струку, и мислим да бих можда могао да радим неке једноставне послове (библиотекар, курир или архивар). Једна од могућности би била и да радим у продавници на слагању робе, или за касом. Међутим, мама ми је објаснила да је мало незгодно да радим на каси, ако не знам добро да баратам новцем. Надам се да ће се нека од поменутих жеља остварити, али бих се у исто време припремио да ћу морати да радим и оне послове који ми се не свиђају. Разлог због ког не бих радио административне послове је тај што ми се није свидео начин рада професорке која ми је предавала овај предмет, те нисам ни имао жељу и вољу да се трудим и научим важне ствари потребне за рад у администрацији. Ипак, ако ми се и такав посао понуди, прихватићу да га радим. Многи су ми скренули пажњу да на послу није исто као и код професорке, као и да морам да одвојим те две ствари, а има и оних који ме убеђују да не морам да радим оно што ми се не свиђа. Један од административних послова које сам пробао да радим је онлајн уношење извештаја са семинара за наставнике у базу података и уз мамину помоћ, добро сам се снашао.

Једна пријатељица ми је скренула пажњу да нисмо у прилици баш да бирамо посао који ћемо радити, већ да морамо да прихватамо оно што нам се понуди. Ту сам се нашао у незгодној ситуацији. Желео бих да се бавим новинарством и музиком, односно да ми то буде животни позив. Када причам о томе, моји родитељи ми говоре да то није реално и да би требало тиме да се бавим из хобија.

Мама ми је такође објаснила да послодавци не желе да запошљавају особе са тешкоћама, јер им је лакше да приме некога ко може самостално да ради, јер не мора ништа да му се објашњава. Мислим да послодавци треба да запошљавају и особе са инвалидитетом и да им помажу у раду да би се и ови људи осећали корисним и могли да зараде за живот. Ипак, када се будем запослио требало би да се концентришем на то шта радим и извршавам налоге, а не да размишљам о другим стварима. Мало се бринем како ће послодавци и запослени у фирми поступати са мном, да ли би имали довољно стрпљења према мени.

Помоћ и подршка на послу би ми значила. Послодавци и други запослени би требало да се упознају са проблемом који имам, да можда прочитају моје блогове, не би ли ме тако лакше и боље разумели. Такође, припремио бих се и да не очекујем превише помоћи већ да се и сам потрудим да радим и концентришем на задатке…

(…)

Текст “Шта за мене значи запошљавање” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.