Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Милкице Димитријевић на 31. Belgrade Ignite-у “Моје друштво воли разлике” (27. април 2015., Mixer House, Београд)

Октобар 2009… У болници сам, а за две недеље треба да славим рођендан. Доктор ми говори да имам рак костију, да почињем са хемиотерапијама, да ће ми колено заменити металном протезом. Живот стављам на паузу, све се мења. Не идем више у школу, већину времена проводим у болници, исцрпљена од хемиотерапије, разних нусефеката, од боцкања – што ради провере крвне слике, што ради примања терапије.

Али није све тако црно: лепа сам бата-сека, друштво са онкологије је сјајно, шалимо се на рачун наших болести и боравка у болници. Породица и пријатељи не прихватају те шале, али нас баш брига за њих, ми правимо журке. Са друштвом играм Кулу левом руком јер ми је у десној браунила, а сестра ми редовно уваљује да јој цртам цртеже из ликовног. Наравно, омиљени ми је цртеж белог лука који јури вирусе. Временом, мој имунитет се срозао и пао скоро на нулу, па сам добила инфекцију која је угрозила мој живот више од рака. Али нисам на то обраћала пажњу, ја сам себе гледала како опет возим ролере кад завршим лечење.

У септембру 2010. напокон сам завршила лечење, јуху! Али, није баш као што сам очекивала. Збуњена сам, јер ме друштво притиска да наставим тамо где сам стала, а не могу да наставим, јер ништа није исто – ни ја нисам иста. Покушавам да уравнотежим темпо околине са сопственим темпом. Јесте, завршила сам средњу школу, касније сам уписала факултет, али сви од мене траже неку брзину, а мени је потребно време. Паничим пред контроле. Имам јако кратку косу и, док шетам улицом, људи буље у мене. Ја ћопам, они буље у мене. Непријатно ми је, али ми је ситуација ипак и смешна и мислим да сам једина лечена од рака којој се то дешава. Кад оно… Упознала сам много младих људи са којима делим искуство рака, презаштићеност од стране родитеља, буљење околине, али сам такође чула и да су неке њихове приче суровије. Одлучили смо да се удружимо против свега што чини да се осећамо мање вредним и да надокнадимо оно што је и нама недостајало током лечења – разговор са онима који су завршили и сада долазе на контроле. И крећемо у авантуру звану МладиЦе.

Ко су „МладиЦе“? „МладиЦе“ су сви млади људи који су лечени од рака или се и даље лече. Зашто „МладиЦе“? Зато што смо млади и имамо „Ц“ у шифрама болести. Почели смо од пружања вршњачке подршке путем Интернет радија. На радију причамо о болести, али и о свему ономе што носи живот. Тај радио је заиста доста помогао и нама: ми трему полако бришемо из наших речника и имамо више самопоуздања; ма колико излизано звучало, ја сам заиста добила пријатеље за цео живот, имам другачији поглед на свет, не плашим се више контрола и у мом случају је заиста доказано: што те не убије – ојача те. (…)

Једном је нека новинарска екипа дошла да уради прилог о нама МладиЦама. Ти људи су озбиљно очекивали да смо ми утваре које гледају у једну тачку. Ми то, наравно, нисмо и то их је шокирало. Ми заиста нисмо дијагноза! То неразумевање околине, незнање о раку и глупи стереотипи, који везе с мозгом немају, стварно свима отежавају живот и повратак у друштво. Зато стоп дискриминацији, стоп стигматизацији! Зашто се не бисмо само упознали? Не окрећимо главе једни од других, разговарајмо отворено о свему. Ја нисам хероина због тога што сам имала рак, ја сам само човек који је имао тешко искуство, али који је тиме добио могућност да активно дела. Не чекајте да се деси нешто лоше, него почните да делате одмах тако што ћете упознати некога ко је другачији и тиме разбити своје предрасуде.

***

31. Београдски Ignite, под насловом “Моје друштво воли разлике”, одржан је 27. априла 2015. године у београдском Mikser House-у, у организацји УГ “Србија у покрету” и уз подршку Мреже пријатеља инклузивног образовања, Фондације за отворено друштво, Центра за интерактивну педагогију и Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије.

У пријатељској и неформалној атмосфери, десет презентера/ки је у динамичним петоминутним наступима публици представило личне приче о образовној и социјалној инклузији. Тако су посетиоци Ignite-а, уз превод на знаковни језик, могли да се упознају са значајем непрекидног стицања нових знања без обзира на животно доба, свакодневним животом младих са хендикепом и деце са сметњама у развоју, одлучношћу младог Рома да стекне образовање, подухватом вршњачке подршке младима оболелима од рака, будућношћу инклузивног образовања и асистивним технологијама, борбом против предрасуда о родном идентитету, као и социјалним укључивањем кроз филмску уметност.

Милкица Димитријевић је рођена у Београду. Слави рођендан истог дана када и Бил Гејтс, али је много година млађа. Не свиђа јој се свет одраслих, па је одлучила да остане (зрело) дете. Верује да свет може бити боље место ако више деламо. Део је неформалне групе младих лечених од рака “МладиЦе” и бави се пружањем вршњачке подршке и социјалне рехабилитације деци и младима који се тренутно лече од рака, као и онима који су излечени. Кроз неколико година ће радити са Младицама из још једног аспекта – као психолог.