Влада Републике Србије
Транскрипт говора Александра Марковића на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)
Ја сам Александар, имам 23 године, из Београда сам и живим са оцем и девојком. Говорићу о једној доста незаступљеној теми, а то је транссексуалност. Наиме, од најранијих година, колико год да су ме облачили у женску одећу – ја се нисам тако осећао, дружио сам се углавном са дечацима, трудио сам се да се нешто неутралније облачим… Све то се мојој мами није свидело и целог живота је покушавала то да промени код мене. Када сам почео да се заљубљујем, то је било и у девојчице и у дечаке, и тада сам схватио да се, у ствари, ради о једном доста дубљем и интимнијем питању.
Са почетком основне школе кренули су главни проблеми прилагођавања. Некако су приметили да сам различит, у школи су ми претили смрћу, у једном тренутку сам доживео озбиљно вербално и физичко насиље. Најгоре ми је, заправо, било насиље у породици које сам доживљавао од стране мајке. Све то ме је одвело у јако тешку депресију из које сам се, осам година касније, једва избавио.
И ево ме овде. У принципу, жив човек све може да изнесе на својим леђима, живимо да остваримо своје снове. Ја сам свој сан делимично остварио, али ту није крај.
Пошто ме је мајка оставила, остао сам са оцем, највећу подршку у животу имам од њега. Тако сам дошао до средње школе, где сам супер прихваћен: сви су ми се обраћали у мушком роду, нисам доживео никакво злостављање у школи, ту сам добио подстрек да наставим даље. Наставио сам даље тако што сам при крају средње школе почео са психолошким саветовањима са психијатрицом која је задужена за промену пола. Када сам прошао доста дуге терапије, психолошке анализе и физичке прегледе, уклапање у друштво у потпуности као мушкарац (то се зове real life test или тест стварног живота), уз сагласност др Душице Марковић и лекарке ендокринолога из Клиничког центра, ја сам започео своју доживотну терапију хормонским ињекцијама. А ја се ињекција плашим највише на свету, тако да се сада сваке две недеље, у ствари, суочавам са својим највећим страхом. Али ни то није тешко, јер после тог страха добијем нову дозу благостања и смирености и сва родна дисфорија нестаје! Иако у пубертету нисам имао неке драстичне женске атрибуте, имао сам велике проблеме и комплексе, а сад их немам…
Две године након почетка моје терапије, дошло је и до операције. Она се састоји из два дела: уклањања дојки или мастектомије, и хистеректомије, која подразумева потпуно уклањање женских унутрашњих органа. Најпре, морам да се захвалим држави Србији која је платила 65% те операције (то је пракса од пре пар година), а друго, највише на свету се захваљујем хирурзима који су ме оперисали – данас на себи немам ниједан видљив ожиљак и не могу бити срећнији! Не постоји већа дечија срећа од оне коју сам доживео када сам ове године отишао на плажу – први пут без мајице после десет година!
Сада сам се фокусирао на израду личних докумената. Ту се јавио нови проблем, а то је недовољна упућеност службеника у целу процедуру. Тако, уместо да документа добијем за, рецимо, месец дана, ево – седам месеци касније – ја их и даље немам! Због својих старих докумената више не црвеним, јер их немам, али раније је свако легитимисање, прелажење границе итд. било страшно, а евентуални разговор за посао био је немогућ.
***
32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.
Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.
Александар Марковић је у овај живот стигао опремљен великом радозналошћу, бистрим и хитрим умом и сталном потребом за учењем и новим искуствима. Његов основни покретач је комуникација, а има потребу да ствара и доприноси општем бољитку. Александар за себе каже да је аутор и у исто време посредник.
pdf [3 MB]
Оставите коментар