Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Дубравке Бајкин на 32. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 3” (29. октобар 2015., Impact Hub, Београд)

Имам 64 године, што је важно за тему о којој ћу говорити, а то је активни живот и учење и у шездесетим годинама.

Прву половину своје каријере провела сам на универзитету, где сам се бавила научним радом у области хемије. Иако сам волела рад са студентима, у току израде доктората сам схватила да хемија није оно чиме бих хтела да се бавим до краја живота. Тако сам у петој деценији први пут била спремна на велику промену. Почетак распада Југославије је утицао да променим не само професију, него и земљу у којој ћу провести следеће две деценије.

У Москви сам себе пронашла у сасвим другачијем послу – у управљању људским ресурсима, за који нисам нисам имала никакво одговарајуће образовање, али сам то надокнадила веома напорним радом, сталним учењем и, пре свега, великом љубављу према мом новом послу.

Пре две године, коначно сам се вратила у Нови Сад и отишла у пензију. Ја не спадам у оне људе који су једва чекали да се пензионишу и да ништа не раде, јер је за мене рад одувек представљао један важан, просто неопходан део живота. Наравно, ја нисам имала никакве илузије о томе да ћу лако наћи неки посао у мојим годинама, па сам решила да се укључим као волонтер у неки пројекат. У Москви сам претходно имала веома лепо дугогодишње волонтерско искуство које ми је помогло да сретнем неке дивне људе, да пуно тога научим и упознам једну сасвим другачију Русију, коју нисам видела на свом свакодневном послу. У време мога повратка, у Новом Саду је основана организација Новосадски гритери, која окупља заљубљенике у наш град, спремне да део свог слободног времена посвете дружењу са нашим посетиоцима из других земаља. Током две године волонтирања у Гритерсима, имала сам прилику да се дружим са људима из Канаде, Сједињених Држава, Тајланда, Турске, многих европских земаља, и то ми је заиста много значило, а њихове похвале су ме охрабриле да размислим о томе да можда освојим неку нову професију, трећу у мом животу – професију туристичког водича.

Пријавила сам се на конкурс, спремила се и успешно положила седам теоретских испита. Био је диван осећај у мојим годинама поново проживљавати ону предиспитну грозницу и задовољство после сваког положеног испита. Последњи – практични – део испита била је дводневна тура по манастирима Србије, после чега сам почела да радим. Од тада сам имала неколико група туриста из Русије које сам водила углавном по Новом Саду и околини, а такође и по Београду, и свака та тура ме је уверавала да сам направила добар избор и да је то нешто што, чини ми се, могу добро да радим.

Многи сумњају у то да старији људи могу добро да раде и замерају нам да смо конзервативни, да недовољно познајемо савремене технологије, да нисмо издржљиви, да споро реагујемо… Али, не смемо да заборавимо да старији имају и неке јако важне предности! Пре свега, то је огромно знање и једно драгоцено животно искуство. Осим тога, старији су обично одговорни, дисциплиновани, најчешће су емоционално стабилни и у животу су имали прилике да контактирају врло различите људе, па су научили како да решавају неке сложене и конфликтне ситуације.

Зато се надам да ће све више мојих вршњака бити свесно ових својих предности, да ће веровати у себе, да се неће бојати новог почетка и промена и, пре свега, да никад неће престајати да уче и да се усавршавају. Јер, савремена технологија пружа практично неограничене могућности за самообразовање. Оно што нам је потребно јесте један половни компјутер, а ту су наша деца и унуци да нам помогну, као што смо и ми њима раније помагали. Интернет и друштвене мреже су нас повезали са целим светом и помогли нам не само да пронађемо другове из школских дана, него и да стекнемо нове, да размењујемо информације, идеје…

Данас смо свесни да човечанство рапидно стари и то пред нас поставља много нових питања. За мене није најважније колико дуго ћемо живети, него колико дуго ћемо активно и заиста квалитетно да живимо. Кад сам добила лиценцу, једна моја другарица је рекла: „Надам се да си завршила са тим твојим учењем.“ Наравно да нисам. Толико тога има још да се научи, све је још испред мене, а ко зна, за коју годину можда освојим још неку нову професију. Јер ја стварно верујем да никад није касно за нови почетак.

***

32. Београдски Ignite “Укључи се 3”, посвећен обележавању Међународног дана борбе против сиромаштва и теми социјалног укључивања, одржан је 29. октобра 2015. године у простору Impact Hub-а (Македонска 21) у Београду, у организацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружења „Србија у покрету“.

Десет сјајних и инспиративних говорника је и овог пута, уз превод на знаковни језик и у простору који испуњава стандарде приступачности, у петоминутним наступима представило шта за њих значи социјално укључивање. Тако је публика могла да сазна: како у Србији изгледа живот са HIV/AIDS; да ли наше друштво прихвата особе које су промениле пол; да ли је кретање помоћу колица препрека за активан живот; како својој породици изградити дом сопственим рукама; како кроз самозапослење стићи до посла који се воли; како музика може да помогне у оснаживању младих; како свако од нас може помоћи избеглицама које пролазе кроз Србију; како инклузивним образовањем подржати професионални развој особа с аутизмом; да ли је могуће водити активан живот и након 60. године живота.

Дубравка Бајкин се најпре бавила научним радом у области хемије. Затим је у петој деценији живота променила и земљу и професију. Радила је 16 година у Русији у области људских ресурса. Данас живи у Србији и само формално је пензионерка. Осваја професију туристичког водича. Дубравка је у Русији била волонтерка у Организацији “United Way Moskva”, а последње две године волонтира у Новосадским гритерсима.