Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Упркос бројним настојањима да се предупреди могућност присилног ступања малолетних лица и деце у брачне заједнице, ова појава је и даље присутна и представља један од горућих проблема како у свету, тако и у Србији. Као допринос превенцији и неутрализацији ове појаве, Фондација “Ана и Владе Дивац” и НВО Атина израдили су студију под називом „Дечји бракови у Србији – Анализа стања и препоруке“.

У студији се наводи да дечји бракови представљају праксу којом дете присилно ступа у брачну заједницу са другим дететом или одраслом особом и да ова појава углавном погађа девојчице. Наводи се да су узроци ове појаве бројни, и да без обзира на уврежено мишљење да су они искључиво продукт традиционалног начина живота и обичајног права одређених заједница, иза сваког појединачног случаја стоје конкретни разлози који могу бити личне, економске, политичке или друге природе. Такође, истиче се да дечји бракови имају озбиљне и тешке последице по децу која у њега ступају и да доводе до њиховог опредмећивања, елиминасања било какве могућности за њихов лични развој услед раног родитељства, као и до изложености хроничном сиромаштву и неписмености.

Према наводима студије, до сада су забележени бројни покушаји искорењивања ове појаве и у ту сврху су донети многи међународни документи при чему су неки од најважнијих Декларација о правима детета из 1959. године, Конвенција о сагласности за ступање у брак, старосној граници о ступању у брак и регистрацији брака из 1962. године и Конвенција о правима детета из 1989. године. Такође, донети су и бројни закони и националне стратегије, основане су бројне установе које се баве овим питањем, али без обзира на све напоре ова појава је и даље далеко од искорењивања. У Србији она је превасходно заступљена у ромским заједницама, и сваке године на хиљаде деце присилно ступе у такве врсте бракова, без обзира што је таква пракса забрањена и кажњива законом. С обзиром на то, у студији се наводи да је неопходно предузети акције и мере којима би се овај друштвени проблем елиминисао.

У студији се наводи да је неопходно свеобухватно заједничко, континуирано и усаглашено деловање институција система и организација цивилног друштва, као и да је потребно диверсификовати и локализовати активности у циљу што ефикаснијег решавања овог проблема. Као четири кључна правца деловања у превенцији ове појаве наводе се: оснаживање девојчица, мобилизација породице и заједнице, приступ сервисима и доношење закона и политика. Дакле, неопходно је да држава дечји брак јасно означи као потпуно неприхватљиву и штетну друштвену праксу, да превентивно делује и да када дође у контакт са таквом праксом неодложно предузме све мере којима би се спречила даља кршења права детета. Такође, посебно је наглашено да је за искорењавиање ове појаве од кључног значаја раздвојити праксу дечјег брака од било какве етничке или верске традиције, дакле означити је као анархону друштвену а не као ромску праксу, без обзира што је она доминатно заступљена у оквиру ове заједнице.

Кликните да преузмете студију “Дечји бракови у Србији – Анализа стања и препоруке”.