Влада Републике Србије
Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)
Корисник сам услуге система соц. заштите Београда у виду подршке осамостаљивању младих који су одрастали као деца без родитељског старања.
Услуга о којој пишем састоји се у праву на бесплатно коришћење стана уз плаћање рачуна и право на привремену новчану помоћ у трајању од максимум две године. Та два елемента уз постојање саветника/це за осамостаљивање, чине програм подршке осамостаљивању поменутим катрегоријама лица. Услуга је нова и значајна. Задовољан сам самим постојањем услуге и пошто сматрам да је важна, желим овде да објасним зашто је важна и како може да се унапреди.
Програм не постоји у свим градиовима у Србији на жалост а нема разлога да тако буде јер се не ради о великом броју младих који излазе из заштите годишње. Помињем да је економски исплативо јер је по мени подношљивије за буџет да заокружи услугу заштите деце без родитељсјког старања једним програмом подршке осамостаљивању, како би млади изашли из зачараног круга социјалних примаоца и постали напротив, људи који плаћају порез држави. Ем уштеда дугорочно гледано: нема вечитих молби и оптерећења центара за соц. рад са захтевима за једнократне новчане помоћи, ем зарада за државу јер ће осамостаљени млади наћи посао и плаћати порез. Дакле у иделаном смислу, ради се о додатном трошку који заправо представља уштеду па и зараду за државу.
Из разговора са осталим младима који су такоже одрастали по домовима и хранитељским породицама, сазнао сам да нису сви корисници ни упознати са постојањем ове услуге па постоје случајеви у којима су многи млади морали на тежак начин да се суоче са процесом изласка из заштите.
Пример добре психосоцијалне подршке при осамостаљивању јесте програм “Familia”-е, у коме је око 150 деце и младих учествовало. То су данас млади људи који нису чекали да их обавести соц. радник/ца да постоји програм бесплатног становања и новчане помоћи, већ су сами питали своје центре за такву услугу. Многи су и сами личним учешћем и заједно са “Familia”-ом се изборили за ту услугу соц.заштите. Радило се о вишегодишњем пројекту у коме су деца и млади могли да учествују на психолошким, едукативним и креативним радионицама као и да добију помоћ у учењу те да стичу и развијају нове вештине популарне на тржишту рада као што су комуникацијске вештине, рад на рачунару и конверзацијски енглески језик. Програм је формулисан као клуб младих те није био превише интрузиван и тиме је превазилазио отпоре код тинејџера према одраслима који “желе да помогну”. Одлична идеја је била учешће на радионицама и организација излета у којима су могли да учествују и пријатељи деце и младих који нису штићеници центара и тиме се допринело јачању социјалне мреже подршке.
Живот у бенефицираним условима ради подршке осамостаљивању, мора бити праћен адекватном психосоцијалном подршком саветника за осамостаљивање и стручних служби. Новац јесте важан, али новац не прави промену: профилисање младе особе за суочавање са животним изазовима прави промену и зато је потребно да постоји неко ко је увек ту за особу током осамостаљивања и неко ко ће да усмерава коришћење новца и управљање новцем као нешто што је изазов и просечном грађанину Србије, а камоли особи која 20 година живи са идејом да држава брине о свему, и онда одједном има 30 000 дин са којима треба да плаћа рачуне, купује најјефтинију храну и штеди уместо да купи најновију видео игрицу и најскупље патике. Професионалац који треба да пита корисника услуге како је, да му је доступан за хитан позив ако пукне цев у купатилу и да посаветује око налажења посла је мало подршке која прави велику промену: од соц. примаоца, друштво треба да добије некога ко плаћа порез, појединац треба да оствари право на шансу за достојанствен живот.
Није лако осамосталити се у Србији ни општој популацији младих. Замислите онда колико то није лако тек младима по изласку из заштите. То је стрес. То учини да се двадесетих година живота не сећате као година када сте уживали у животу и били млади већ године великог одрицања, разочарења и кризе.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар