Влада Републике Србије
Транскрипт говора Владице Јовановић на 31. Belgrade Ignite-у “Моје друштво воли разлике” (27. април 2015., Mixer House, Београд)
Мрзим да пишем биографију, јер не волим да се у том смислу дефинишем. Зашто? Зато што сам квир (queer).
Квир подразумева да људи уопште не желе да идентификују свој сексуални идентитет, сексуалну оријентацију или родни идентитет, или не желе да га идентификују у оквиру бинарног односа мушко-женско. Квир је, у мом случају, заправо много више од тога и говори све о томе што ја јесам: не односи се само на питање кога ја волим, већ и одакле сам, у шта верујем (у смислу религије)… – даје ми простор да се не етикетирам и не гурам ни у какве кутије. Међутим, то што се ја не гурам ни у какве кутије, не значи да ме други не гурају у њих и да ме не дискриминишу на основу предрасуда и стереотипа који се везују за те кутије и етикете. Такво је друштво у коме живимо.
Дикриминација постоји на два нивоа. Један ниво је оно што зовем ментално-културним насиљем, у дискусијама попут: „Ко је мушко у вашој вези?“; „Како изгледа лезбејски секс?“ (Па, као секс.); „Јој, што ти је геј та фризура!“ (А идентична фризура моје сестре (која је иначе стрејт) је скроз шик…); „Јао, па ти нећеш моћи да имаш децу ако завршиш са девојком… Па добро, можеш да усвојиш куче!“; „Можда си сад у некој фази, па ћеш то превазићи. Сад је у реду, можда мало експериментишеш.“; „Хоћеш већ једном да се одлучиш да ли се ложиш на девојке или на дечаке?“
Други ниво дискриминације представља живот у непрестаном страху од насиља и дискриминације на сваком кораку, то је нешто са чиме живе људи који одмалена схватају да су другачији. Јер друштво и окружење стално говоре вама, вашим пријатељима и родитељима да сте погрешни, да нисте нормални, да треба да се стидите, да не треба да излазите из куће и да треба да седите у своја четири зида. Ја то нисам много доживљавала јер, кажу, не изгледам као да сам квир, геј , лезбејка… „Сконтала“ сам да сам квир када сам имала 22 године, на сусрету који је био мој други дејт са том једном девојком, а да ја то тад нисам знала, већ сам мислила да само седимо и пијемо кафу – у тренутку кад сам схватила да желим да је пољубим. Тог тренутка сам почела да размишљам да ли су људи који седе око мене ћелави, да ли имају тетоваже, шта причају, да ли ме мрко гледају, како ћу да се вратим кући, да ли ћу успут моћи да је пољубим или не, да ли ће ме неко ударити, опсовати…? То је тренутак у коме сам схватила да не могу свим људима у свом окружењу да кажем да сам квир. Јесам рекла пријатељима, али нисам осећала слободу да, на пример, људима на послу кажем да имам девојку – иако и званично сви јако подржавају равноправност и различитост. Мој тата чак и не зна да је неко био годину дана у мом животу. С друге стране, моја мама ме, као и моја сестра, подржава, али не стиже да буде баш скроз о.к. у вези с тим, пошто стално размишља о томе да ли ће њена кћерка добити батине, да ли ће можда изгубити посао, можда неће моћи да нађе нови посао, можда ће се заљубити, али је неко неће желети јер је квир, па није баш нормална девојка?
Тати нисам рекла. Зашто? Зато што се бринем да ће ужасне речи које долазе од људи из Цркве и, уопште, из нашег друштва, превладати љубав коју он осећа према мени као свом детету, да ће да укину – уместо да омогуће – разумевање да ја немам чега да се стидим и да је свако ко је квир нормалан као и сви остали. Као што сам већ рекла, током већег дела живота нисам морала кроз то да пролазим, јер нисам била свесна тога да сам другачија. А ипак ми је тешко. Тешко ми је што не могу са татом, са неким ко ми је јако близак, да будем искрена.
С друге стране, ја сам неко ко има велику подршку. (…) А кад је мени овако тешко, замислите како је клинцима који одмалена знају да су другачији и који не одрастају у окружењу у коме имају подршку. Зато, сваки пут кад неко говори дискриминаторно – реагујте, немојте да вас мрзи! Можда вас слуша неко коме то значи, а можда ће и неки од тих људи престати да говоре такве ствари.
***
31. Београдски Ignite, под насловом “Моје друштво воли разлике”, одржан је 27. априла 2015. године у београдском Mikser House-у, у организацји УГ “Србија у покрету” и уз подршку Мреже пријатеља инклузивног образовања, Фондације за отворено друштво, Центра за интерактивну педагогију и Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије.
У пријатељској и неформалној атмосфери, десет презентера/ки је у динамичним петоминутним наступима публици представило личне приче о образовној и социјалној инклузији. Тако су посетиоци Ignite-а, уз превод на знаковни језик, могли да се упознају са значајем непрекидног стицања нових знања без обзира на животно доба, свакодневним животом младих са хендикепом и деце са сметњама у развоју, одлучношћу младог Рома да стекне образовање, подухватом вршњачке подршке младима оболелима од рака, будућношћу инклузивног образовања и асистивним технологијама, борбом против предрасуда о родном идентитету, као и социјалним укључивањем кроз филмску уметност.
Владица Јовановић је завршила Факултет политичких наука. Бивша је Петничарка. Дебатерка једном, дебатерка заувек. Као школована новинарка, воли медије и PR, али верује да се друштвеним организовањем и јавним политикама брже долази до промене. Кад порасте експерткиња за образовање да буде. Почела је с грађанским васпитањем, а жели образовни систем у коме деца уче да критички промишљају, да не дискриминишу и да буду спремна на акцију. Све је подложно преиспитивању осим људских права и слободе, ту нема компромиса, али може да се оддебатује. Воли музику, своје пријатеље и породицу. Воли и да спава. Билингвална у сарказму и енглеском језику. Сама себи купује цвеће. Што се ње тиче – сви су квир док се не докаже супротно. Слави Дан Харвија Милка. У фазону је: само се ви смејте, ја ћу променити свет.
pdf [3 MB]
Оставите коментар