Влада Републике Србије
Пише: Тафиљ Дубова (Блог о социјалном укључивању)
Активизам, можемо слободно да кажемо, дужност је сваког грађанина. Пожељно је и требало би да се трудимо да будемо активни и свесни свих изазова и проблема данашњице и да настојимо да помажемо и активно учествујемо у доприношењу решењима. У томе, поред формалног, много може да нам помогне и неформално образовање. Знам да је моје неформално образовање мени доста помогло. Управо сам због тога и био учесник у пројекту Партиципација и инклузија младих у социјалној заштити у Швајцарској. Ту сам стекао знање о могућностима након напуштања Дома у коме живим, вештинама осамостаљивања, као и конкретним решењима проблема са којима се млади суоче на почетку свог самосталног живота (набавка неопходне докомументације, проналазак одговарајућег смештаја, писање CV-а, стицања практичног знања за сналажење у свакодневним ситуацијама, налажење посла и др.).
Захваљујући организацији ЦИП, која је организовала семинар о пружању подршке младим Ромима у образовању, запошљавању и осамостаљивању, имао сам прилике да као истраживач интервјуишем вршњаке и њихове родитеље о животним изазовима и проблемима са којима се свакодневно суочавају. Том приликом сам стекао увид да ромске породице и деца немају једнаке шансе нити подршке у свим сферама животног функционисања. Услед сталне борбе за преживљавањем, моји вршњаци нису имали детињство, већ су од малих ногу суочавани са захтевима и очекивањима која превазилазе њихов узраст, а додатно им је живот отежавало контунуирано одбацивање од стране вршњака у школи, неретко и одраслих на улици и то првенствено јер су националности коју многи ни не желе да разумеју. Драго ми је да сам учетвовао у овом пројекту, те имао прилике да нешто конкртетно урадим и упишем у вечерњу школу дечака који до тада није био адекватно информисан о могућности школовања. Ово говорим у прилог томе да се учешћем у пројектима може значајно помоћи некоме, а без нашег превеликог трошења, тј. са циљем да мотивишем друге и разбијем предрасуде о пројектима ове врсте као пуким прикупљањем статистичких података.
Али, нисам се ту зауставио. Одлучио сам да ми је због позива који сам одабрао битно да стекнем више знања из Програма превенције и прве помоћи у организацији Црвеног крста Србије. А, због тога што је ромска нацинална мањина најугроженија и најдскриминисанија у Европи, узео сам учешће у семинару о трговини људима који је реализовала организација Астра.
Речју, активизам ме испуњава због тога што могу да пружим подрску ромској популацији у области образовања и допринесем систему, а не само да користим услуге из социјалне заштите. Активизам ми омогућава да будем свестран, да сагледам и помогнем у решавању проблема са којима се сучавају млади Роми и Ромкиње као и особе са хендикепом и интелектуаним тешкоћама и да им пружим подршку. Такође, мојим примером их стимулишем да је све могуће и да не треба да одустају. Сходно томе да припадам маргинализованој групи, желим да будем део те групе јер мислим да их добро разумем и трудићу се да у први план ставим њихове квалитете, а не да их дискриминишем и стигматизујем. Сем тога, одабрао сам Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, смер соматопедија, који ће ми омогућити да будем способан да решавам проблеме и пружам подршку деци са аутизмом, са интелектуалним тешкоћама, поремећајем говора, епилепсијом или церебралном парализом и да им пружим адекватну подршку у њиховом образовању. Ипак, сматрам да битан део нашег целокупног живота поред активизма чини и волонтирање. Волонтирање ми омогућава да сагледам свет са различитих страна, а и да упознам културу, традицију, обичаје и размишљања других људи. Кроз волонтерски рад стекао сам знања из различитих сфера и упознао много људи. Неки од њих сада чине важан део мог живота.
(…)
Текст “Активизам по мери” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар