Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Ђорђа Васиљевића на 39. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 5” (24. октобар 2017. године, Impact Hub, Београд)

Један великан струке је својевремено рекао да су људи потенцијални фосили који из доба у доба, из времена у време прелазе са тек мало више конзистентности од облака. Верујем да са тим сви можемо да се сложимо. С друге стране, сви можемо да се сложимо око тога да, док „облачимо” на овој Земљи, време треба некако искористити, живети га што боље и бити што пријемчивији за нове идеје.

Моје име је Ђорђе Васиљевић и ја сам пре више од деценије и по прекршио закон. Урадио сам нешто „квалитетно” (што би рекли с оне друге стране) и „квалитетно” сам кажњен: узета ми је деценија и по живота. Узео сам је сам себи.

Онда сам изашао напоље, на слободу, међу вас. И наставили су да ми узимају и ове три године – због неразумевања, предрасуда, страха, глупости.

Онда се појавила Марина Ковачевић, са својом невладином организацијом под називом Центар за рехабилитацију имагинацијом, која је почела да говори о томе да смо ми сви ипак једнаки, да сам ја данас ипак отац четворо деце, да сам ја муж, да покушавам да радим, да сам један од вас. Да имам право да будем један од вас, јер сам платио све оно што је иза мене. Марина ми је објаснила нешто што нисам схватао и о чему, у ствари, желим и вама да говорим.

Наша држава – којом се ја поносим, без обзира на то што ме је казнила – признаје да у нашој земљи има 72-75% повратника. Из искуства ћу вам рећи (а ниједан професионалац то не зна боље од мене, јер сам ја то живео) да се на казне затвора враћа девет од десет људи.

Кад ви дођете на шалтер у пошти или дому здравља, на касу у продавници, а неко од тих радника је нељубазан према вама, ви кажете: „Данас му није дан, доћи ћу сутра.” Ако је и вама „жута минута”, ви се посвађате. Али, када бивши осуђеник уђе било где и доживи такав однос, он каже: „Држава је против мене. Свет је против мене. Људи су против мене!” Направи ново кривично дело и врати се назад, тамо где неко други плаћа струју и воду за њега, где му неко други даје да једе и где не мора да брине ни о чему, осим да се службеном лицу представи бројем. Ја и данас, кад затворим очи и кад се пробудим, прво помислим да сам 8653. Нико није тражио да кажем како се зовем, зашто сам ту, кад идем кући. Сви су тражили да кажем: „Ја сам 8653, здрав сам и добро сам.”

Прва четири месеца по изласку из затвора су критична. Зашто? У прва четири месеца најтеже је извадити папире, најтеже је ступити у контакт с породицом… Зато што вас после годину дана забораве другови, после три године пријатељи, после пет година жена – част изузецима као што је моја супруга, која ме је чекала 13 година – а већину заборави и рођена мајка после седам година. Једноставно, живот иде даље. Бивше осуђенике је потребно негде склонити током та прва четири месеца. Постоје сигурне куће за жене и децу (…), али нам је потребна и сигурна кућа за бивше осуђенике, макар у тим првим месецима. Не да им дамо једнократну социјалну помоћ од 15.000 динара, да имају пара да изваде личну карту, не да им поклонимо било шта, већ да покушамо да им пронађемо посао или пружимо прилику да заврше курс, да им дамо могућност да зараде – да им дамо шансу да буду склоњени са улице четири месеца.

Јер, током прва четири месеца ме је звало преко 100 другова с робије и имао сам преко 60 криминалних понуда, од којих је прва била да сводим проститутку испод Плавог моста. Имам код куће жену и децу, зато нисам, али многи их немају! Шта би било данас са мном и да ли бих стајао пред вама да сам прихватио понуду и са бившим кумом отишао у Шпанију да опљачкам транспорт новца? Да сам са бившим другом с робије отишао да продајем дрогу у Италији? Уместо тога, радим на грађевини. На црно, додуше, неће нико да ме пријави, 12 фирми ме је одбило.

Што више вас треба да зна једну јако важну ствар: бивши осуђеници нису нешто што се дешава неком тамо! Бивши осуђеници су људи који направе кривично дело из немоћи. Ако украду нешто – то није страшно, али шта ако украду живот некога од вас, да би се вратили у затвор на што дуже? Да ли је онда страшно?

***

39. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 5”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 24. октобра 2017. године, у београдском Impact Hub-у. Организатори догађаја – Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана “Србија у покрету” – на тај начин су, већ пету годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и мотивисали учеснике/це и посетиоце да се боре за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: како активно старење продужава младост; на који начин треба развијати вештине деце без родитељског старања; како изгледа дан продавца часописа Лицеулице; како живе и школују се деца мигранти; да ли девојчице могу да буду рокерке; има ли слободе после одслужене затворске казне; ко су особе које пружају подршку женама са инвалидитетом; који су проблеми свакодневице транс особе у Србији; како оснажити особе са инвалидитетом кроз програмирање; како је једна млада жена постала успешна предузетница.

Ђорђе Васиљевић је на Београдском Ignite-у говорио о свом искуству повратка у „обичан живот” после скоро деценије и по проведене у затвору. Постпенални прихват је тема о којој се нерадо расправља и о којој најчешће говоре професионалци, а Ђорђе дијалогу доприноси са становишта бившег осуђеника. Ђорђе веома отворено говори о свом искуству у затвору и младима преноси поруку зашто је добро да се клоне насиља и криминала. Покреће га породица, а сматра да га од других издваја способност промене. Ђорђе Васиљевић пише за Блог о социјалном укључивању.