Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Ђорђа Васиљевића на 42. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 7” (11. децембар 2019. године, Impact Hub, Београд)

Пре две године сам стајао на овом истом месту. Тада сам пред једном другом публиком, можда је неко од вас и био, причао сам о томе колико је тешко бившем осуђенику кад изађе из затвора да се уклопи у друштво и колико му је потребна „сигурна кућа”, бар у првих неколико месеци после изласка.

Вечерас вам се свима извињавам, ја сам погрешио. После две године могу са сигурношћу да кажем: сигурна кућа није потребна осуђеницима, већ је потребна нашем друштву и требало би да траје много дуже. Пробаћу да направим компарацију.

Пре две године ја сам већ био три године на слободи и уз помоћ своје супруге сам ухватио конце свог живота. И вратио сам социјалну помоћ овој држави, а пошто нико није хтео да ме запосли, отворио сам дечју играоницу. Пословао сам с позитивном нулом због тога што ниједна мајка у мом селу није хтела да пошаље своје дете „код оног криминалца”. Данас, две године касније, ја и даље послујем с позитивном нулом, и даље мајке не шаљу децу „код оног криминалца” и, у принципу, једини разлог зашто и даље држимо играоницу јесте то што не желимо да бацимо две године рада.

Пре две године, кад год се нешто деси у селу, долазили су на моја врата да ме питају где сам био ту ноћ, тај дан, у тај сат и минут. Данас, две године касније, кад год се нешто деси у селу, дођу да питају где сам био ту ноћ, тај дан, у тај минут.

Пре две године моја млађа ћерка, у предшколском одељењу, преплакала је рођендан зато што мајке нису пустиле њене вршњаке да славе с њом, јер она је „ћерка оног криминалца”. Пре пет дана моја ћерка је опет преплакала свој рођендан, у другом разреду основне школе, јер мајке и даље не пуштају њене вршњаке, нити је позивају на рођендан.

Пре две године објавио сам књигу, држао сам предавања, ишао сам и радио радионице да се млади не би враћали у затвор или долазили по први пут. Данас имамо пораст стопе дечјег и млађег пунолетничког криминала и броја повратника.

И на крају, негде пре две године нико није имао времена за ову причу бившег осуђеника, као што не видим да и данас неко има, сем Ignite-а и ретких изузетака. Једино што се променило за ове две године јесте униформа коју носим док вечерас стојим пред вама. Дакле, пре две године нисам био запослен, а данас стојим у униформи „IGB Automotive comp“, немачке фирме која ми је пружила шансу. Пажљиво ме слушајте: не државна фирма, не државна брига, не државна шанса, већ немачка фирма, тј. појединци из Србије који су ухватили немачки начин размишљања и нечија туђа шанса – неког директора који седи у Немачкој – хране данас моју породицу.

Замислите сада да сте били негде у иностранству 15 година, 13, 10, 12, небитно је да ли је то иностранство боље од наше земље или лошије. Али сте нашли тамо начин живота, провели тамо одређени радни век, били затворени сами са собом и вратили сте се у своју отаџбину где сте поникли. Дошли сте у своја села, у своје градове, где више ништа не разумете, где вас неко процењује, потцењује, расправља о вама, користи вас као показну вежбу, оговара вас, клевеће вас, малтертира вас психички, понекад и физички. И тако је било пре 15 година, пре 10, пре пет, пре две године, а и данас је тако.

Кажите ми, молим вас, колико би вам требало да опет одете у то иностранство? Зато и данас, као и пре 20 и пре 15 и пре 10 година имамо све већи број повратника у српске затворе.

***

42. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 7”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у среду, 11. децембра 2019. године, у београдском Impact Hub-у. Догађај су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету”, уз подршку Швајцарске Конфедерације. Овогодишњи Београдски Ignite о социјалном укључивању организован је у знаку десетогодишњице рада Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, чији су чланови и чланице отворили вече посвећено социјалном укључивању, истакавши значај свих појединаца и појединки и њиховог гласа у процесу изградње инклузивнијег и праведнијег друштва.

42. Београдски Ignite обележиле су приче о свакодневици транс особе у Србији, о слици света из угла особе са аутизмом и кориснице колица, проблемима особа са HIV-ом у Србији, младих Ромкиња које се боре за бољи статус своје заједнице, друштвеним искључивањем особа које одслуже затворску казну, важности система психосоцијалне помоћи младима који су лечени од рака, или имају проблеме са менталним здрављем, економском оснаживању жена које су биле кориснице сигурних кућа и важности концепта колективног становања за старе који укључује децу и младе.

Ђорђе је бивши осуђеник и блогер Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва. Иза решетака је провео 13 година, а своју животну причу описао је у књизи „Досије Атила”. Ђорђе отворено говори о свом искуству у затвору и младима преноси поруку зашто је добро да се клоне насиља и криминала. Покреће га породица, а сматра да га од других издваја способност промене.