Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Монике Ајвазовић на 42. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 7” (11. децембар 2019. године, Impact Hub, Београд)

Још од средње школе радим у Хришћанском хуманитарном удружењу „Хлеб живота“. Ова организација за мене је посебна не само због тога што радим у њој, већ зато што је много важна за мој лични раст и развој.

Радим с децом узраста од петог до осмог разреда: сваког дана деца долазе у наше просторије и заједно радимо домаће задатке, правимо презентације на одређене теме у оквиру појединих предмета, често имамо радионице – неке су креативне, неке су психолошке, имамо госте који долазе да причају о различитим темама. На пример, они уче децу шта су то дискриминација, предрасуде и стереотипи. Деца с којом радим углавном су ромског порекла. Наравно, наша организација је отворена за сву децу, али из неког разлога нам долазе искључиво ромска деца.

Нећу данас причати о стереотипима, већ о позитивним стварима за које сви треба да знате. Да не буде да Роми причају само о стереотипима, увек иста прича укруг, желим да вам покажем нешто добро што се дешава у друштву, што неки можда због предрасуда и стереотипа које имају према овој деци не успевају да виде.

Ова прича је за мене лична, јер сам се, кад сам била седми разред, преселила у то насеље и почела да одлазим у ту кућицу која је део Ромског центра. Прво сам мислила да је то секта и одбијала сам да идем тамо да учим, али онда сам видела да ту постоје људи који заиста пружају подршку и који су ми од помоћи. Након тога су ми помагали око пријемног. Наравно, у тој општини, у то време, то је била 2010, биле смо само нас три девојчице Ромкиње које смо похађале осми разред. Све три смо те године уписале средњу школу, али већ у другој години била сам сама у идеји да је завршим, јер су моје две другарице одустале од средње школе – било је тешко ићи до школе сваки дан у шест ујутру, јер је заиста била далеко. Након тога сам уписала факултет и сада сам дипломирана социјална радница.

Често чујем да ромска деца не воле да уче. То није истина, имамо сваког дана у групама преко тридесеторо деце која долазе редовно, устају, није им проблем ни време, ни што је рано. Ништа им није проблем, долазе и уче и вредно раде на себи. Штавише, не морамо ни да их терамо да иду у школу, они долазе код нас како би добијали четворке и петице. Сад пуцају на високо, није им више стало само до двојке, до прелазне оцене. Оно што је веома важно, ми радимо и с њиховим родитељима – да би деца била успешна у нечему, битна је подршка родитеља. С њима радимо различите радионице: о репродуктивном здрављу, правима детета, темама с којима се они сами суочавају, које су им тешке, за које су им потребни разговор, помоћ и подршка. Такође, имамо велики број деце која сада одлазе у средње школе – није битно само уписати дете у средњу школу, важно је да оно остане у систему и да је заврши. С њима углавном радимо на мотивацији и на савладавању свих препрека с којима се срећу у средњој школи јер углавном упадају у замке дискриминације, па им буде тешко, онда дођу мало код нас, разговарају с нама, виде да нису једини који кроз то пролазе. Након тога им заиста буде лакше да то и савладају.

У Центру за социјални рад сам стажисткиња на истој тој општини и често уђем у Интеграл кришом да проверим шта раде породице деце с којом радим. И могу вам рећи да стереотип да Роми не раде ништа, да су искључиво на списку за новчану надокнаду, заиста није истина, јер родитељи деце с којом радим најмање имају неких услуга у Центру. Углавном су то оснажене мајке, које саме раде и доприносе, као и очеви, својој породици.

Оно што је битно за успех јесу стрпљење, љубав, подршка, рад, пожртвованост и још много тога. Успех сви различито дефинишемо, а ромској деци посебно, да би дошли до неког стадијума, до неког успеха, потребни су велика пажња, љубав, стрпљење и све што сам већ навела. Немојте имати стереотипе, имајте више разумевања, јер немамо сви једнаке шансе, нису почетне позиције свој деци исте.

***

42. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 7”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у среду, 11. децембра 2019. године, у београдском Impact Hub-у. Догађај су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету”, уз подршку Швајцарске Конфедерације. Овогодишњи Београдски Ignite о социјалном укључивању организован је у знаку десетогодишњице рада Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, чији су чланови и чланице отворили вече посвећено социјалном укључивању, истакавши значај свих појединаца и појединки и њиховог гласа у процесу изградње инклузивнијег и праведнијег друштва.

42. Београдски Ignite обележиле су приче о свакодневици транс особе у Србији, о слици света из угла особе са аутизмом и кориснице колица, проблемима особа са HIV-ом у Србији, младих Ромкиња које се боре за бољи статус своје заједнице, друштвеним искључивањем особа које одслуже затворску казну, важности система психосоцијалне помоћи младима који су лечени од рака, или имају проблеме са менталним здрављем, економском оснаживању жена које су биле кориснице сигурних кућа и важности концепта колективног становања за старе који укључује децу и младе.

Моника Ајвазовић (24) је дипломирана социјална радница и тренутно је приправница једног одељења Центра за социјални рад. Од средње школе је активна у неколико удружења грађана. Посвећена је подршци деци у образовању у оквиру пројеката Хришћанског хуманитарног удружења „Хлеб живота”, а пружа помоћ и подршку деци ромске националности у учењу. Сматра да је образовање кључно за успех, али и да је корак за побољшање положаја Рома и Ромкиња у друштву.