Влада Републике Србије
Пише: Кристина Дрини (Блог о социјалном укључивању)
Зовем се Кристина Дрини. Дрини, не Дрина, не Дринић, већ Дрини. И не, не знам порекло свог презимена, али засигурно знам да није италијанско. Са својих 25 година живота никада нисам чула да још неко, сем моје породице и рођака, носи ово презиме.
Због своје специфичности, ово презиме увек је привлачило пажњу и отварало питања. Ја сам била стидљиво ромско дете, које је одрастало у такорећи дисфункционалној породици са оцем алкохоличарем, у једном приградском насељу, и оваква врста пажње у основној школи није нешто што сам жељно ишчекивала и чему сам се радовала.
Сећам се часова немачког језика. Наставник се врло интересовао за моје презиме и на скоро сваком часу постављао ми је питања у вези са мојим пореклом, што је пратило и повремено подсмевање од стране вршњака из одељења. На самом почетку септембра, пред полазак у пети разред, озбиљније сам се разболела и изостајала са часова скоро пет недеља, па сам пропустила прилику да се одмах упознам са новим наставницима. Другарица ми је пренела да су наставници коментарисали моје изостанке и саркастично их повезивали са мојим презименом и пореклом – Ромкиња, наравно, није редовна и одговорна ученица. Ова запажања и питања су у мени постепено развијала не само одбојност према сопственом идентитету, већ градила и јаку жељу за променом порекла и имена. За мене су све те ситуације у школи биле непријатне и стресне. Отварале су врло лична питања, која тада нисам била спремна да делим са другима, јер су ме чинила рањивом и другачијом… ИЗЛОЖЕНОМ.
Морам да признам да ми је значила подршка наставнице историје, која је на подругљиве коментаре вршњака, истицала као предност мог презимена лакоћу са којом би га странци изговарали, јер звучи светски. Међутим, она је тиме јачала моју наклоност према историји и њој као особи, али нажалост не и ка самој себи. Свест о томе да сам Ромкиња са чудним презименом и да морам више да се трудим и покажем да ипак вредим, пратила ме са другим страховима и несигурностима током одрастања. Трудила сам се да сакријем своју “породичну причу”, свакодневицу испуњену свађама, буком и другим непријатностима које су биле последица очевих опијања. Трудила сам се, кад год сам могла, да сакријем своје порекло, јер за дванаестогодишњу Кристину Дрини, бити Ромкиња значило је бити мање вредна – мање паметна, мање лепа, мање кул! Не сећам се тачно када, али вероватно већ са седам година, почела сам да скраћујем нокте сама. Нисам сигурна када и зашто ми је грицкалица постала јако важна, али претпостављам да има везе са тежњом да се уредним ноктима браним од оних људи који Роме знају и замишљају као оне са црним под ноктима, али не од играња или рада, као код других, већ само зато што су Роми. Грицкалица за нокте ми је пружала сигурност и чинила да се осећам добро у својој кожи.
Ово су били изазови Кристине Дрини током одрастања. Данас сам студент мастер студија педагогије на Филозофском факултету. Неке ствари се нису промениле. Моје презиме и даље изазива пажњу и понекад мора да се понови, јер је необично, али сада су сва она осећања одбојности и жеље за променом имена нестала. Нисам сигурна како је до тога дошло. Можда због тога што сам имала прилику да упознам успешне Роме и Ромкиње и чујем њихове приче које су ме оснажиле.
(…)
Текст “Изложена” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар