Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Ђурице Станкова на 42. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 7” (11. децембар 2019. године, Impact Hub, Београд)

Моја прича почиње пре тачно 15 година, током једног рутинског тестирања. Као млад сам се бавио глумом у, како би то наши људи рекли, „шведским” филмовима – живео сам један неодговоран и нездрав начин живота и веровао сам да мене то неће, просто „неће гром у љубичице“, то је негде тамо. Дошао је резултат и на њему је писало да сам позитиван.

Тад је за мене живот стао. Уплашио сам се као никада до тад и прво што сам урадио, не очекујући да ће се десити нешто страшно, рекао сам то својим најбољим пријатељима. А они су, уместо да ми пруже подршку и разумевање, просто окренули леђа, побегли и, као да су били плаћени, ширили ту причу без мог знања. Остајући сам са собом, борио сам се с тим како да наставим да живим, да ли је ово крај, да ли ћу имати неку љубав или ће читавог живота сви овако од мене бежати.

А онда је дошло време када је морало да се оде на инфективну клинику. Суочавање са самом болешћу није једноставно – плашио сам се да уђем у ту зграду која тек што се не сруши, а када сам ушао, био сам пријатно изненађен срдачношћу лекара који тамо раде. Једино што ме је изненадило – људи који исто имају HIV, у оној чекаоници, понашају се као да су једни другима непријатељи. Некако сакривени од очију јавности, у свом свету, међу собом, уместо лепих прича углавном су то црне и мрачне мисли, мрачне приче. С хиљаду питања, на која лекар просто није имао времена да одговори, нашао сам се, просто речено, у небраном грожђу. Када год бих покушавао да од оних који већ дужи низ година живе с HIV инфекцијом добијем неке информације, углавном су били затворени. Тада сам, ту на Инфективној клиници, упознао једног дечка кога сад, после толико година, могу назвати правим пријатељем, јер ми је помогао да пребродим те најтеже тренутке, да не дигнем руку на себе и да наставим даље.

Заједно смо одлучили да – управо због тога што безброј младих људи свакодневно сазнаје свој HIV статус, има енормно много питања и са страхом живи у безнађу, верујући да ће наступити извесна смрт – покренемо Удружење „АС центар” и да, кроз инклузивни приступ, осим HIV позитивних људи – али и свих младих људи из свих осетљивих група – укључимо и младе здраве људе да раде с нама. То је прави и једини начин да се смање стигма и дискриминација које постоје према нама у друштву.

Мој активистички пут је почео бојажљиво, првим одласком код Председника, у Скупштину Србије, где сам дочекан лепо, али од других посланика онако мало с чудним погледима. Чак сам у једном тренутку добио добацивање шта ћу ја ту, а ја сам се – тада је то било храбро, а данас ми је смешно – окренуо, иако нисам знао ко је то добацио, и рекао: „Ако је могла Ћићолина у Италији, зашто ја не бих могао у Србији?“

И ево, данас више времена проводим у Скупштини, а врхунац моје активистичке каријере, да је тако назовем, јесте када сам 2014. добио признање за свој рад и за заступање права HIV позитивних људи у Србији и позван да будем члан посебног одељења за сексуално преносиве инфекције, HIV и вирусне хепатитисе при Европској комисији. То ме чини посебно поносним, јер сам успео не само да свој живот унапредим и побољшам, већ да заједно с људима с којима радим, као једна породица, помогнемо у томе да у Србији коначно буду на позитивној листи најновији лекови, с којима данас човек који има HIV може да живи нормалан животни век без икаквих здравствених проблема.

Након 15 година, ја сам срећан човек, имам сасвим нов и леп живот, окружен сам безбројним пријатељима и верујем да мој пут тек почиње, да се овим не завршава.

***

42. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 7”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у среду, 11. децембра 2019. године, у београдском Impact Hub-у. Догађај су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету”, уз подршку Швајцарске Конфедерације. Овогодишњи Београдски Ignite о социјалном укључивању организован је у знаку десетогодишњице рада Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, чији су чланови и чланице отворили вече посвећено социјалном укључивању, истакавши значај свих појединаца и појединки и њиховог гласа у процесу изградње инклузивнијег и праведнијег друштва.

42. Београдски Ignite обележиле су приче о свакодневици транс особе у Србији, о слици света из угла особе са аутизмом и кориснице колица, проблемима особа са HIV-ом у Србији, младих Ромкиња које се боре за бољи статус своје заједнице, друштвеним искључивањем особа које одслуже затворску казну, важности система психосоцијалне помоћи младима који су лечени од рака, или имају проблеме са менталним здрављем, економском оснаживању жена које су биле кориснице сигурних кућа и важности концепта колективног становања за старе који укључује децу и младе.

Ђурица Станков се више од 10 година јавно залаже за бољи квалитет живота особа које живе или су под ризиком од HIV/AIDS-а, њихових породица и пријатеља. Један је од ретких у Србији који о свом HIV статусу не ћути, већ својим искуством позитивно делује на свест људи, смањујући стигму и дискриминацију која је значајно присутна према особама које имају HIV.