Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Кристине Марјанац на 35. Београдском Ignite-у “Штафета је у мојим рукама” (25. мај 2016., Impact Hub, Београд)

Моја прича је почела сада већ давне 2009. године. Нисам хтела да чекам 1. септембар да кренем у средњу школу и да видим које све секције могу да похађам, већ сам негде у јуну, пре уписа, отишла на сајт школе коју сам одлучила да упишем и прегледала шта се све нуди. Истог тренутка сам одлучила да ћу да се укључим у све, како бих сазнала шта је то што волим. Временом сам се некако највише пронашла у Ученичком парламенту, средњошколском парламентаризму уопште и раду на активацији средњошколаца. Хтела сам да се покренем, нисам желела да лежим по цео дан и да гледам у плафон, па сам се из те потребе да ми дани не пролазе узалуд укључила у ту причу.

Како смо се окупљали, схватали смо да је потребно да на почетку спроведемо активности које ће анимирати што више средњошколаца, оне које су њима најзанимљивије – спортске турнире, радне акције и слично – да бисмо могли да почнемо да се бавимо неким озбиљнијим проблемима. Један од тих озбиљнијих проблема у Бечеју је био тај што је град мултикултурална средина, чијих је 50% становника мађарске националности, а 50% српске, па је велики изазов престављало повезивање те две националности, јер нису функционисале заједно. Али, успели смо то да пребродимо, па смо, између осталог, формирали и локалну Унију средњошколаца, чиме смо разбили предрасуду да средње стручне школе и гимназије не могу да сарађују. У Унију смо такође укључили и четврту средњу школу која постоји у Бечеју, а то је школа ученике и ученице који имају сметње у развоју. Наиме, увек је био проблем што, када причамо о Бечеју, говоримо да у граду постоје три средње школе и годинама смо се борили да то променимо и да се препозна да постоје четири средње школе, јер је то истина.

Прича се временом ширила и ми смо постајали све већи и већи. Ево једног примера који то илуструје: у турниру који смо организовали три године заредом прве године су учествовале три екипе, док смо треће године имали њих 18; од 5.000 динара, скупљених за књиге прве године, последње године смо стигли до 25.000. Како смо се ширили, тако се развијала и потреба да будемо део једне много веће, националне приче, тј. Уније средњошколаца Србије (УНСС). У међувремену сам постала и локална координаторка, па сам имала прилику да, поред Бечеја, радим на развоју и других градова у околини, као што су Ада, Кањижа, Бачка Топола, Темерин, Кикинда итд. (…)

Оно што нас је увек покретало и било нам подстрек, били су разговори с људима. На пример, у Кикинди сам са једном професорком причала сат и по о пројекту који смо реализовали и у једном тренутку сам рекла: “Стварно се извињавам, морам да идем на писмени, можемо ли касније да наставимо?” Професорка се зачудила: “Чекај, ти си трећи разред средње школе и све ово си ми причала сат времена?!” Просто није могла да верује да ми то заиста можемо. Та професорка је те године покренула целу причу у Кикинди и за мене је то, заиста, много значило.

Након тога сам постала и чланица Управног одбора Уније и све је са регионалног, војвођанског нивоа прешло на национални – сада је требало да са осталим члановима и чланицама Управног одбора бринем о 150 ученичких парламената које обухвата Унија средњошколаца Србије. После истека мандата у Управном одбору помислила сам да је време да одем, али се тако догодило да сам ипак остала, али у другом својству – у својству генералне секретарке. У поређењу са самим почетком , са периодом из 2009. године, могу да кажем да се променило то што данас имам много већу одговорност и морам да водим рачуна о много важнијим стварима. Некад сам могла да будем вођена интуицијом, али сада то више не смем себи да дозволим. На пример, заиста је велика обавеза бринути о 100 средњошколаца који дођу на један национални састанак и томе слично.

Не морате да будете део УНСС или неког другог средњошколског подухвата, али је важно да се нечим бавите. То може да буде активизам или спорт, може и нешто сасвим друго. Покрените причу, а даље ће прича покретати вас!

***

35. Београдски Ignite на којем су активни млади из Србије преносили своја инспиративна искуства о борби за инклузивно друштво одржан је у среду, 25. маја 2016. године, у простору Impact Hub-а (Македонска 21, Београд).

У Србији забрињава велика незапосленост и неактивност младих – чак 43,3% младих у Србији је незапослено. Међутим, активним односом према сопственом развоју и развоју друштва допринос младих од непроцењиве је вредности. Шесторо младих људи који се свакодневно активно залажу за друштво једнаких могућности су, уз превод на знаковни језик и у приступачном простору, у динамичним петоминутним наступима са публиком поделили идеје о томе која је улога младих у борби против предрасуда, развоју инклузивног образовања, рушењу препрека на које наилазе особе с инвалидитетом, бризи о старијима, социјалном предузетништву, промоцији родне равноправности, итд.

Кристина Марјанац је студенткиња Економског факултета и Факултета драмских уметности на Универзитету у Београду. Чланица је Уније средњошколаца Србије, а оно што ради сматра важним јер доприноси унапређењу положаја младих и укључује их у процес доношења одлука. Кристинин највећи успех је то што је ухватила живот у своје руке, остала одлучна да се бори и пита и, како каже, одолела потенцијалној пасивизацији. Њен највећи изазов је да буде промена коју жели да види. Кристина себе описује као хиперактивну особу, а на Београдски Ignite је донела причу о средњошколском активизму и формирању локалне бечејске Уније, које је подразумевало сузбијање јаза између различитих националности и инклузију особа са сметњама у развоју.