Влада Републике Србије
Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)
Мода сигурно није најважнија коцкица у мозаику једнаких могућности, али чињеница је да свако од нас воли да се обуче по свом укусу и да се у ономе што носи осећа пријатно. Управо из тих разлога је Хајди Мекензи из Кентакија својевремено дошла на идеју да покрене модну линију за особе са инвалидитетом ALTER UR EGO.
Хајди је 2007. доживела саобраћајну несрећу после које је постала особа са параплегијом. Неколико година касније је изабрана за Мис Кентакија у колицима, што јој је отворило многа врата… која су наравно била приступачна. Као заступница корисника колица, путовала је земљом причајући о свом животу, а на такмичењу за Мис Америке у колицима јој се први пут пружила прилика да проводи више времена са другим корисницама колица. Тада је схватила да све покушавају да изађу на крај са сличним изазовима када треба да пронађу модерну, функционалну одећу.
С обзиром да је одувек волела моду, одлучила је да направи сопствену модну линију дизајнирану за особе које седе. Рецимо, детаљ који прилично помаже су џепови на бутинама да лакше дођете до свог телефона, кључева или било чега другог што не желите да вам испада из крила или висок струк, тако да се ништа не види када се савијете.
Каже да би пре свега желела да је мода уопште инклузивна и да се модел у колицима прошета пистом, а да се на то не гледа као на неки инспиративан моменат, већ као на сваки саставни део ревије. Нада се да ће јој се неко од познатих дизајнера придружити и да ће креирати више опција одеће за људе са телесним инвалидитетом. Планира да дизајнира потпуно прилагођену линију одеће у којој ће бити кошуље, кратке панталоне, јакне, хаљине, сукње, одела, ципеле и спортска одећа, а њен тим ради и на проширивању линије џинса за децу, тинејџере и оне са већим конфекцијским бројем.
Потпуно разумем о чему Хајди говори и одакле инспирација да се покрене оваква идеја. Корисница сам инвалидских колица од 13. године. Пронаћи панталоне у којима не изгледам као Том Сојер када крене на пецање и у којима ми је удобно скоро да је немогућа мисија у Београду. Као да је неко из робе која се продаје у Србији прецртао категорију (у мом случају) високих и витких женских особа или једноставно особа које нису по стандардима које је неко некада одредио. Бити поред тога и корисница инвалидских колица додатно компликује куповину.
Често због врсте инвалидитета не могу да обучем/обујем оно што се налази у нашим продавницама нити желим да будем униформисана само зато што је то у тренду, а код нас се лако потпада под утицај креатора модне политике. Ако се носе ципеле са платформом – тешко ћете наћи равну обућу у продавницама. Ако се носе тесне мајице или панталоне – нема другачијих модела у понуди. Ако је модеран плитак струк – дубљих панталона нема ни за лек.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар