Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Симониде Комазец на 42. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 7” (11. децембар 2019. године, Impact Hub, Београд)

Да ли сте уплашени? Да ли сте тужни? Да ли сте срећни, љути, да ли вам се удара, да ли вам се трчи, да ли вам се пребија зид, да ли вам се плаче, да ли вам се вришти? Претпоставићу да су одговори на сва ова питања потврдни, макар у неком од момената вашег живота. Сада замислите да вам је тако сваки дан и да вас је још срамота да то кажете! Да вас је апсолутно блам да то кажете својој сестри, свом брату, родитељима, најбољим другарима. Тако живе људи који имају менталне проблеме – кад те је толико блам да кажеш неком: „Е, мени није добро, мени треба помоћ.“

Ментално здравље никако не треба да буде табу тема, мада оно до овог дана то јесте, иако се ради на томе. Треба причати с људима о менталном здрављу, треба да кажете своју причу. Треба да причате о томе с другим људима чак иако немате никакве менталне проблеме – то је нормална ствар, али људи то не схватају. Седите и причајте с другарима, живите свој живот, причајте о својим проблемима с ким год желите, како год желите. Talk about it, тачно тако. Не треба да вас буде блам ако имате неке проблеме, не треба да се плашите да питате за помоћ…

Поштујте људе, поштујте приче оних који вам се повере. Поштујте себе као особу, поштујте проблеме које имате и поштујте приче других и други ће поштовати вас. Како ја то видим, постоје две врсте поштовања – поштовати неког као људско биће и поштовати неког као ауторитет. Људи који имају ауторитет углавном мисле да уколико они поштују некога као људско биће, тај неко њих треба да поштује као ауторитет, што апсолутно није тачно. Молим вас, поштујте све људе онакве какви су и прихватите их. Тек тада ћемо моћи да пређемо на тему угрожених група, да се тако изразим, оних којима је још теже да признају своје проблеме јер мисле да ће то бити скренуто на причу: „Еј, ти си геј, и зато си у депресији”; има и оних који мисле да је тако кул кад си у депресији и кад имаш менталне проблеме и кажу: „Да, да, наравно, ја сам депресивна, плакала сам јуче 15 минута, јер је дечко раскинуо са мном“ и слично. Да, то боли, наравно, то је лоше, али то не значи да сте ви у депресији, то просто није тачно.

Немојте да се плашите да питате људе за помоћ, да одете до неког и кажете му: „Није ми добро, молим те, не знам шта да радим…“ Ја сам била у тој ситуацији пре коју годину, било ме је срамота да се обратим било којој особи коју знам и решила сам да ћу да седим код куће и да плачем, јер не знам шта да радим. Обратите се људима за помоћ ако вам треба, обратите се мени, другарима, терапеутима… Кога год нађете, где год га нађете, ако му верујете – реците му. Наћи ће помоћ или ћете је наћи сами.

Такође, постоји велика опасност у томе да сами себе дијагнозирате. Молим вас, пробајте да то не радите, јер постоји доста тога где ви не знате шта се тачно дешава, нити шта у ствари радите. Идите и реците: „Треба ми терапеут, треба ми помоћ!“ Ви, наравно, можете увек да одете код терапеута чак и ако немате велики проблем, они су ту да причају с вама. Ако им кажете: „Не знам шта да радим, добио сам кеца у школи, треба ми неко да причамо о томе, како да решим тај проблем“, они знају како да вас упуте на прави пут. Зато немојте то да постављате као табу тему, неку о којој не треба да се прича.

Загрлите људе које волите, кажите им да их волите, пољубите их и кажите им да сте поносни на њих. Схватите кад се неко жртвује за вас и кажите им ако мислите да они нису приметили колико се ви жртвујете за њих. И жртвујте се за друге људе ако мислите да је то, наравно, добро по вас. Слушајте их, волите их и волите себе! То је тешка ствар да се научи, али је битно да волиш себе и да волиш друге – људи не схватају колико су ментално и физичко здравље повезани. Када ти ментално није добро и не можеш да устанеш из кревета, то није само то – боли те глава, врти ти се у глави, боли те стомак – ти физички ниси у могућности да устанеш из кревета. Зато, молим вас, загрлите и пољубите људе које волите и реците им да их волите. Научите да волите себе и само се сетите да ви припадате овде, ви припадате овде где сте тачно сада, тој школи, том граду, земљи… Ви припадате овде где јесте.

***

42. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 7”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у среду, 11. децембра 2019. године, у београдском Impact Hub-у. Догађај су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету”, уз подршку Швајцарске Конфедерације. Овогодишњи Београдски Ignite о социјалном укључивању организован је у знаку десетогодишњице рада Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, чији су чланови и чланице отворили вече посвећено социјалном укључивању, истакавши значај свих појединаца и појединки и њиховог гласа у процесу изградње инклузивнијег и праведнијег друштва.

42. Београдски Ignite обележиле су приче о свакодневици транс особе у Србији, о слици света из угла особе са аутизмом и кориснице колица, проблемима особа са HIV-ом у Србији, младих Ромкиња које се боре за бољи статус своје заједнице, друштвеним искључивањем особа које одслуже затворску казну, важности система психосоцијалне помоћи младима који су лечени од рака, или имају проблеме са менталним здрављем, економском оснаживању жена које су биле кориснице сигурних кућа и важности концепта колективног становања за старе који укључује децу и младе.

Симонида Комазец је, уз Андреу Рајичић и Олгу Девић, чланица Дечјег информативно културног сервиса – Клуб DX, основаног при Центру за права детета. Оне заговарају креирање света по мери људских и права детета, а све три су активисткиње и вршњачке едукаторке.