Влада Републике Србије
Пише: Миодраг Почуч (Блог о социјалном укључивању)
У претходних неколико блогова навео сам различите врсте баријера у нашем окружењу које могу да дискриминишу велики број грађана/ки – особа са инвалидитетом, старих, родитеља с малом децом, трудница… Постојање баријера врло често ускраћује корисницима приступ основним садржајима као што су администрација, школе, поште, банке, продавнице, болнице и слично, укључујући и јавни превоз. Будући да се 90 одсто тих проблема из области (не)приступачности мора решити на нивоу општине/града, одговорност за поменуте процесе сноси искључиво – локална самоуправа. Међутим, да ли локалне самоуправе у Србији имају одговарајуће капацитете да обезбеде приступачно окружење за све? Упркос неколико позитивних примера, одговор је – немају. Зашто?
Доносиоци одлука у локалној средини нису довољно информисани, па сходно томе немају ни јасно изграђену свест о потреби за приступачношћу, односно поштовању људских права. Последица њихове недовољне посвећености јесте одсуство представе о томе како и на који начин треба системски да реше поменут проблем. Небројено пута сам чуо изговоре да се за тако нешто нема довољно новца. Њихова добра воља, додуше, није уопште спорна, али није више довољна. Није довољно да се проблемима баве само онда када се то од њих изричито захтева. С друге стране, када постоји политичка одлука и јасан стратешки план, тада постоје и одговарајућа новчана средства. Обрнуто, нажалост, не важи. Новца не може ни бити, пошто га нису ни планирали.
У спорадичним покушајима, када је неког плана и било, а на тај начин и новца, чини се да је фалило памети. У жељи да се од “мање” добије “више”, прављене су грубе грешке, па су решења најчешће оријентисана на људе с одређеном врстом инвалидитета (специјалан дизајн за кориснике инвалидских колица) уместо на све људе (дизајн за све). Један од таквих примера јесте инсталација степенишних платформи у подземним пролазима на Теразијама, у Београду, где су “градски оци” показали максимално неразумевање проблема кретања, као и елементарне економске математике. Платформе коштају скоро колико и класични лифтови, а не може их користити 99 одсто грађана. Дисбаланс између уложеног новца и експлоатације у том смислу више је него неоправдан. То, дакле, није рационална и одговорна политика, већ вешта маркетиншка патетика, где се под плаштом људских права “као” води рачуна о особама с инвалидитетом, док се уједно занемарују потребе свих грађана.
Речју, степенишне платформе су одличан производ за стамбене, али не и за јавне објекте/просторе. Када се нешто већ гради од новца пореских обвезника, онда ваљда и треба да буде за све њих! Да су, међутим, доносиоци одлука заиста знали нешто о приступачности, тада би уместо поменутих платформи уградили класичне лифтове (Фотографија 2.) које могу сви да користе. Биће да смо за “много” добили “ништа”, што не искључује чињеницу да је, можда, “неко” ипак добио “нешто”.
Други пример јесте уградња таквих степенишних платформи у бројним објектима Националне службе за запошљавање, у више градова Србије. Иста грешка начињена је и у многим другим објектима у Србији. Трипут направљена грешка због незнања изгледа по инерцији постаје важеће правило које је касније тешко зауставити и исправити. Иронија је још већа када се зна да платформа најчешће води само до прве етаже објекта, а за више – снађите се сами!
На основу наведеног, може се закључити да се ради стихијски и парцијално, без увида у шири контекст реконструкције или адаптације одређених објеката/простора. Може се рећи само да је посао одрадјен. Међутим, одрадити или урадити нешто, није исто, није ни свеједно, нарочито када је време, новац и људска снага узалудно утрошена.
Шта, заправо, треба да бисмо постигли приступачност? Према препорукама Мреже европског концепта за приступачност – EuCAN, потребно је да на локалном нивоу постоји седам међусобно зависних фактора, како би се постигао одговарајући успех…
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар