Влада Републике Србије
Пише: Ксенија Граовац (Блог о социјалном укључивању)
Кажем вам са сигурношћу да филантропија креће једино од нас самих. Ако се бавите развојем филантропије, претресите сопствена осећања и ставове с времена на време. Један део вашег посла јесу мотивациони говори, успешне филантропске приче, убеђивања. Неопходно је да повремено проверите себе, да ли још увек верујете, колико су вам добри примери које користите, како реагују ваши слушаоци. Филантропија је сувише осетљива тема да бисте деловали као продавац магле. Што више животних примера у које верујете, то боља реакција околине и назнаке промене свести код ваше циљне публике.
Помињала сам кроз ове текстове да сам најквалитетније разговоре о филантропији водила са средњошколцима. Прво, увид у стање је добар. Средњошколци у главном живе са родитељима, односно у породицама, не располажу својим новцем и још увек су у процесу васпитавања. Њихови ставови о филантропији или не постоје, или су чврсти – позивитни и негативни. Лако је, наравно, са категоријама „не постоји“ и „позитиван“. Негативни су они са којима се ради. Али средњошколци су вам као фино тесто, лако се преобликују, вољни да вас чују, да се прилагоде неком облику у који треба да уђу. Поставе много питања, изазову вас, готово увек крену из минуса, а спемни су да лако и са чврстим ставом пређу у плус. Један ми је дечко, у једној школи у Војводини рекао (наравно помало надмено): „Тренирам кошарку, поред школе и тренинга не стижем ништа друго. Паре немам. Хоћу да се професионално бавим кошарком. Кошарка ми је живот. Немам времена за филантропију.“ Питала сам: „Стално си на терену? Живиш да убацујеш лопту у кош? Да ли би вежбао са клинцима који су у колицима, а желе да играју?“ Постидела сам га. Видела сам му то на лицу. Брзо сам наставила: „Могу да вас повежем? Нема много оних који би да оставе срце на терену.“ „Може“, насмешио се. И додао: „Нисам знао да постоје.“
Није знао да постоје. Наизглед другачији од оних које свакодневно сусрећемо, присутни само понекад на екрану, док не промениш програм, гладни иза угла на улици. И не само људи, него и простори, депоније у нашем крају, руине на сваком кораку.
Све се то да мењати под условом да вам прва мисао није – а што то држава не уреди? Па зато што смо и ми неки фактор, ваљда. Не морамо да градимо и искорењујемо сиромаштво на нивоу државе, али да имамо иницијативу, да промишљамо о свом животу, о некаквој моћи коју имамо да донесемо промену.
Стога од срца препоручујем искреност када причате некоме колико је давање за опште добро важна ствар. Будите у теми, будите и сами ангажовани волонтер или донатор. Нека вам примери буду свежи, нека сваки актер ваше приче има своје име и презиме. Људи дају људима, то смо већ утврдили.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар