Влада Републике Србије
Пише: Бојана Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)
Није ми ни члан породице, ни пријатељ а одувек смо нераздвојни. Многи ће вероватно рећи да хендикеп представља само једно људско својство, баш као и боја косе али мени се често чини да је ОН много више од тога- невидљиви члан домаћинства у коме живим. Ако ме питате зашто га тако доживљавам, понудићу вам на први поглед баналан али сасвим тачан одговор: Зато што редовно учествује у доношењу одлука од значаја за мој свакодневни живот и „трошкари“ породични буџет мог домаћинства. Нећу га осуђивати али вам морам рећи да је ОН велики егоиста, са којим нема компромиса. Познаје искључиво своје потребе а уме да буде веома осветољубив уколико све није по његовој вољи. Зато увек морам бити врло опрезна када одлучим да игноришем неки од његових прохтева, јер уколико превише занемарим њега и његове жеље, биће спремам и да ми на неки начин науди- најчешће повредом или изазивањем материјалне штете за коју ћу ја бити одговорна.
Морам вам признати да је мој хендикеп истовремено и велики „трошаџија“, за кога је принцип штедње чиста „табула раса“. Пошто никада није учио математику, никако му не могу објаснити колико кошта испуњење његових прохтева. А и зашто би знао? ОН припада мени, па сам самим тим ја дужна да се бринем о његовим потребама и прохтевима. Могућност да га се одрекнем потпуно је апсурдна- он преставља стање мог организма. Замислите само ваздух који је одлучио да више не буде гасовит- како бисмо га удисали? Слично и са мном и мојим хендикепом- принуђени смо да живимо у некој врсти симбиозе, при чему се тешко могу сетити шта ја од њега добијам, изузимајући различитост.
Када би мој хендикеп умео/могао да проговори, вероватно би и ОН био незадовољан „третманом“ који тренутно ужива, јер му свакако никада није све идеално, док га истовремено и ја често п(р)озивам на одговорност када ме осујети у реализацији неке моје жеље. Због њега на пример, редовно морам одвојити по пола до сат времена више у односу на своје вршњаке/комшије када желим да изађем у град, будући да ми због спорог хода, аутобус/и (скоро) редовно побегну „испред носа“, па увек морам предвидети и додатних 15-ак минута, док не стигне следећи. Мењање два превоза у одласку до жељене дестинације (и исто толико у повратку), доноси да у просеку за сваки излазак потрошим сат времена више у односу на своје вршњаке/иње без хендикепа, а пошто се на отвореном крећем уз помоћ другог лица, толико времена „потроши“ и мој пратиоц. Имајући у виду народну изреку да је: „Време новац“, већ на првом кораку имам аргумент да је мој хендикеп велики „трошаџија“.
Неретко имам утисак да иако је хендикеп део мене, да смо заправо „два бића“ чији се интереси неретко оштро сукобљавају. Ја на пример, желим да посетим другарицу чија се стамбена зграда налази на мало већој узбрдици али ме досадашње искуство (су)живота са хендикепом, опомиње да за њега то баш и није најбоља опција. Пошто му такав терен не прија, замориће ме, па ми када стигнем до њеног стана (онако уморна а некада и ознојена) баш и неће бити до ћаскања. У таквим ситуацијама најчешће добро морам да проценим, колико сам спремна да издржим излив/е његовог незадовољства, водећи при том рачуна и како ће се то одразити на мог пратиоца. Наравно, у описаном примеру могућност избора увек постоји- могу предложити другарици да она дође код мене или да се видимо на неком неутралном терену који (ми) је приступачнији.
Некада међутим, не постоји алтернатива. Сећам се да је на пример, својевремено у студентском дому донета одлука да цене смештаја пратиоца студената са хендикепом (директно) зависе од статуса који студент, станар дома има на факултету/високошколској установи. Тако сам током похађања докторских студија (за које у то време није било предвиђено финансирање из буџета) смештај у студенском дому морала да плаћам по економској цени и за себе и за свог пратиоца. Без жеље да ламентирам над сопственом судбином, јасно је да ми је пратиоца тј. потребу за подршком другог лица приликом задовољавања свакодневних базичних и социјалних потреба, „наметнуо“ управо хендикеп. Ни дан данас ми није јасно, зашто је цена смештаја мог пратиоца у студентском дому била условљена мојим статусом на факултету. Које заправо (све био) студент осим мене: пратиоц, хендикеп или можда обојица? Диплому сам на крају добила само ја а трошкове смештаја пратиоца (обрачунате на основу мог самофинансирајућег студентског статуса) платила је моја породица. Овде бих испала неправедна уколико на одговорност позовем само хендикеп. Није он одредио колико ће коштати смештај за пратиоца. Да га је неко питао за мишљење, верујем да би се и ОН побунио. Нема индекс а неко га „условљава“ да са својим власником дели студентски статус-зашто ни мени, ни њему није јасно.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар