Влада Републике Србије
Пише: Тамара Савовић (Блог о социјалном укључивању)
Србија је једна од водећих земаља по броју фемицида. Упркос напорима државе да се систем унапреди и обучи што већи број професионалаца, да се сензитивише јавност, донесу закони који ће регулисати поступања, деморалишу нас бројке које кажу да је у последњих 10 година од фемицида страдало више од 350 жена.
Подаци нам указују да 2/3 жена није потражило помоћ институција. Зашто? Због страха од партнера, од поновљеног насиља, економске и психолошке зависности, страха да им се неће поверовати, због дугогодишњег насиља, неповерења у институције. А трећина која се обратила за помоћ, такође су убијене.
Колико је систем способан и спреман да учи на подацима?
Унапређење социјалних услуга умногоме зависи од мере у којој је систем заинтересован да учи и мења се у складу са потребама својих корисника. Али овде није реч само о услузи из система социјалне заштите, овде је реч дословно – о животима.
Систем треба да почне да учи на својим грешкама. Да ли смо нешто научили за време Covid-19? Непосредно пре ванредног стања предузети су иницијални кораци. Започето је истраживање о положају и капацитетима сигурних кућа, по први пут је успостављен peer to peer дијалог на националном нивоу, по први пут се разговарало о проблемима у функционисању и приоритетима. Урађено је анкетирање 14 представника сигурних кућа. Утврђено је да постоји велики простор за унапређење услуге коју пружају сигурне куће. Формирана је мрежа сигурних кућа која је успешно заступала своје идеје на националном нивоу. Први резултати су уследили већ након састанака са Координационим телом за родну равноправност. Мапиран је пут за лиценцирање услуге и опредељена су средства за унапређење физичке приступачности наших објеката за особе са инвалидитетом и кориснице и децу која се отежано крећу.
Ко је идеална жртва насиља?
Баш та жена из сигурне куће која излази из система и нема алтернативу. Она која је емотивно и економски уцењена, са децом, без квалификација услед дугогодишње неактивности на тржишту рада, без посла. Систем ју је привремено збринуо и безбедносно изоловао од насилника, али ју је након изласка из сигурне куће пустио „на улицу” и није је економски осамосталио да не мора да доноси више изнуђене одлуке. Алармантни су подаци о броју повратница на услугу сигурних кућа (око 15%), као и број повратница насилнику (око 30%). Зашто? Зато што нема алтернативу, зато што нема поверења у систем. Систем није успео до краја да интегрише жртве насиља.
Услуге сигурних кућа нису обичан социјални сервис. Овде говоримо о животима жена.
Морамо да научимо да учимо и да се стално унапређујемо.
(…)
Текст „Хумано друштво по мери човека” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар