Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Михаила Гордића 35. Београдском Ignite-у “Штафета је у мојим рукама” (25. мај 2016., Impact Hub, Београд)

Поред свега што сте чули о мени у најави мог наступа, додао бих да сам у најбољим годинама, несвршени студент, и не верујте својим ушима – ја сам мушкарац. Женски глас који чујете је заправо глас тумача за знаковни језик. Она није могла да промени свој глас за ову презентацију, а ту је да нам помогне да се разумемо.

Мој задатак је да вам приближим свет глувих особа – наш свет. Млади глуви људи су у Србији маргинализовани, невидљиви, као и млади људи уопште. Главни разлог томе је што је српски знаковни језик у Србији био „у илегали“ (…). Нажалост, медицински радници, лекари, дефектолози желе да нас „поправе“, настоје да поправе наш слух, а оно што ми заправо захтевамо и желимо јесте да поштују наш језик, јер млади глуви људи могу апсолутно све што могу и чујући људи.

Квалитетно образовање је свима нама јако важно. Испричаћу вам причу о томе како је прошло моје образовање. Ја сам прво уписао основну специјалну школу – пре би се рекло рехабилитациони центар – а мој разредни старешина, дефектолог, предавао је српски, математику, хемију… Све те предмете је држао један професор, и то на српском језику, а не на знаковном! Како бисте се ви осећали и да ли бисте нешто научили када бисте ново градиво морали да савладавате на арапском језику? Оно што је било добро јесте да је екипа у школи била сјајна, сви моји другари су говорили знаковни језик и то су пријатељи који ће са мном бити до краја живота. Након основне школе уписао сам Средњу медицинску школу, за зубног техничара. Осећао сам се као да сам сам против свих. Сви су говорили српски језик, осим мене. Седео сам у првој клупи и покушавао да пратим наставника и да му читам са усана, али наставници шетају по учионици и то није било могуће. Од својих другара сам преписивао белешке, и тако четири године.

Оно што ми сматрамо инклузивним образовањем – заправо, идеалним образовањем глувих – јесте билингвално образовање. Под тим подразумевамо: образовање на знаковном језику и на писаном говорном језику. Уколико у одељењу имамо и ђаке који су глуви и ђаке који чују, предавање треба да буде на знаковном језику и на српском писаном језику, а сви чујући ђаци треба да знају знаковни језик, како бисмо могли да комуницирамо.

Знаковни језик код нас још увек није документован, те га је немогуће учити из учила. Зато га ја промовишем, појављујем се на разним догађајима и причам о томе шта је српски знаковни језик и колико је велико његово богатство. Многи имају предрасуду да су глуве особе у ствари недовољно интелектуално развијене, па да зато користе знаковни језик. Јако је важно да признамо и поштујемо културу глувих, баш као што поштујемо своју културу. (…)

Глуви људи могу све што и људи који чују. Ево једног примера: током последњег изборног процеса, у предизборном програму у медијима могли сте да видите тумаче. То су чујући тумачи. И ја сам био један од њих, иако не чујем! То сам радио тако што сам имао релеј-тумача и његов превод сам лекторисао у камеру. То је било потпуно прихватљиво и кул, зар не?

***

35. Београдски Ignite на којем су активни млади из Србије преносили своја инспиративна искуства о борби за инклузивно друштво одржан је у среду, 25. маја 2016. године, у простору Impact Hub-а (Македонска 21, Београд).

У Србији забрињава велика незапосленост и неактивност младих – чак 43,3% младих у Србији је незапослено. Међутим, активним односом према сопственом развоју и развоју друштва допринос младих од непроцењиве је вредности. Шесторо младих људи који се свакодневно активно залажу за друштво једнаких могућности су, уз превод на знаковни језик и у приступачном простору, у динамичним петоминутним наступима са публиком поделили идеје о томе која је улога младих у борби против предрасуда, развоју инклузивног образовања, рушењу препрека на које наилазе особе с инвалидитетом, бризи о старијима, социјалном предузетништву, промоцији родне равноправности, итд.

Михаило Гордић је зубни техничар и члан Градске организације глувих Београда. Своју презентацију на Београдском Ignite-у посветио је српском знаковном језику, као матерњем језику глувих особа, и младим глувим особама. Михаило каже да су глуви људи у Србији невидљиви и да држава не препознаје њихово право на матерњи језик – српски знаковни језик. Оно што га покреће да то промени јесте идеја једнакости. Својим највећим досадашњим успехом Михаило сматра представљање заједнице глувих на заседању Комитета UN CRPD у Женеви, а себе описује као упорну, знатижељну, тврдоглаву и одлучну особу.