Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Много пута сам већ у ранијим текстовима писао о томе шта ме све узнемирава – када ми изненада откажу неки састанак, када ме игноришу, тј. не одговарају на поруке, када жељно чекам да гледам неку емисију а на телевизији се изненада промени програмска шема, без објашњења. Много ме нервира када нестане струја. Не волим кад останем без интернета. Док сам ишао у школу, љутиле су ме изненадне промене распореда часова, или ненајављене промене наставника. Тешко ми пада да нешто чекам – аутобус, у реду у продавници или пошти, а нарочито ми тешко пада када ми кажу да ће се нешто догодити ускоро, јер не знам шта то тачно значи.
Знам да се и другим људима ово дешава, али изгледа да они умеју лакше и боље да се изборе са овим непријатним ситуацијама. Мени то толико тешко пада да некада не могу да спавам. По целе дане размишљам о томе, осећам се лоше, не могу да се бавим другим стварима, па чак и онима које волим, нервирам се.
Не волим људе који ми се обраћају повишеним тоном. Када неко викне, увек помислим да је љут на мене, да ме грди. Онда и ја вичем јер хоћу да му вратим. Тешко ми пада кад су људи нестрпљиви, не сачекају да завршим шта сам почео да причам, кад ме не саслушају. Не разумем зашто то раде. Неко од њих ми објасни како је у журби, а неко ми ништа не каже. То ме онда много мучи јер ми буде јако непријатно и криво када ме прекину у пола реченице и без објашњења.
Овакве догађаје памтим, тачно знам ког дана и датума су се догодили и кад их се сетим, одмах се осећам исто као и први пут. Зато се можда људима чини да сам се изнервирао без разлога, а заправо, само сам се сетио некадашњег непријатног догађаја. Исто тако, некада се догоди да ме питају шта ме је то изнервирало, а када им објасним, кажу ми како то и није неки разлог за узнемиравање. Можда вама није, али мени јесте. Због неразумевања и незнања настале су разне предрасуде о особама са аутизмом.
Једна од предрасуда о особама са аутизмом је да су често нервозни и узнемирени без разлога. То није тачно. Нико никада није узнемирен без разлога. Проблем је у томе што нека деца или људи који имају аутизам не говоре, па не могу да кажу шта се тачно десило. Они који говоре, као ја, када су љути, нервозни, тужни, не умеју да пренесу како се осећају и како им се може помоћи.
Често може да се чује како су особе са аутизмом агресивне. Кад сам пошао у средњу школу, на првом родитељском састанку, моја разредна пренела је другим родитељима да је у одељењу дечак који има аутизам. Прво питање које је једна мајка упутила било је – „Да ли је он агресиван?“. Зашто се људима чини да су особе са аутизмом агресивне? То је сигурно повезано са узнемирењем и реакцијама људи који имају аутизам када се изнервирају и наљуте. Само, много чешће су они тада агресивни према себи него према другима. Кад сам био мањи, понекад сам ударао главом о зид или о под, или сам се гризао и то је другима било веома чудно, и можда су се бојали да ћу ударити неког од њих.
Још једна предрасуда о особама са аутизмом је да воле да буду сами. Ја баш волим да се дружим. Међутим, некада морам да урадим неке ствари, на пример, да погледам неку емисију, да свирам или прочитам нешто у тачно одређено време, и онда, иако су присутни други људи, ја устанем и одем да бих ово завршио. Такође, када у разговору учествује много људи, или када причају о темама које ми нису интересантне, не могу да се концентришем, не могу да пратим и онда морам да одем да бих се мало одморио. Можда због тога помисле да желим да будем сам, али то није тачно.
Такође, некада кажу да људи који имају аутизам не умеју да покажу саосећање. Можда ја увек не умем да проценим како се неко други осећа, али када чујем да је неко нервозан, тужан због нечега, болестан или љут, увек се трудим да га не узнемирим и да га поштедим. Али, важно је да ми људи кажу како се осећају да бих знао како да поступим.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар