Влада Републике Србије
Транскрипт говора Милице Шимоновић и Милкице Димитријевић на 42. Београдском Ignite-у „Укључи се бр. 7” (11. децембар 2019. године, Impact Hub, Београд)
Милкица и ја смо обе лечене од рака у детињству. 2012. године смо са нашим другарима који су се такође лечели од рака, покренуле групу Младице. Наш првобитни циљ био је да пружимо вршњачку подршку онима који се лече у том тренутку. Важно нам је било да они знају да постоје неки млади људи који су прошли кроз то кроз шта они пролазе, као и да могу отворено да причају о свом искуству. Временом, како смо се и ми међусобно боље упознавали, делили наше искуство и како смо пратили шта је оно што неке друге групе сурвајвера раде, схватили смо да је подршка важна након лечења.
Лечење од рака траје дуго и у том периоду ми се налазимо у болници, изоловани од наше околине и изоловани од наших вршњака. Када се процес лечења заврши ми очекујемо да ће живот просто наставити да тече, тамо где је стао када смо добили дијагнозу. Међутим, у реалности, то није баш тако, јер смо другачији и ми, а и наша околина. Сем тога, ту су различите последице лечења од рака. Неке од њих су краткотрајне, попут ћелавости, док су неке дуготрајне, попут губитка неког дела тела због ампутације. Све те последице и, уопште, само искуство лечења, утиче на нас и утиче на нашу слику о себи, утиче на опоравак након лечења, на успех у школи, на квалитет живота.
Једна од последица лечења о којој се не говори јесте депресија. О депресији се не говори довољно, а посебан је табу када је у вези са искуством у коме је најважније да остане глава на раменима. Али шта се деси у моменту када млада особа има проблеме и када су видљиве последице, али нема потребну подршку? Шта се деси у оном моменту када се не прича о раку и када је једини савет који нам други дају да само ставимо осмех на лице јер смо прошли много горе ствари? Деси се депресија и деси се покушај самоубиства.
Наш друг је покушао да изврши самоубиство у фебруару ове године. Он се, иначе, као дете лечио од рака. И након што ми је другарица саопштила шта се десило, како је он и где се налази, ја сам питала шта ћемо ми сада да урадимо да он буде добро. Истражили смо мало по интернету, прочитали смо разне приручнике о томе како ми можемо да му будемо подршка у том тренутку. И окупили смо се и сели смо сви заједно са њим, како би он видео и осетио да није сам. Отворено смо разговарали о томе шта се десило и како се он осећа. Распитали смо се који је најбољи начин да му помогнемо и он је убрзо примљен на Институт за ментално здравље. Данас је добро захваљујући помоћи стручњака из Палмотићеве и захваљујући психотерапији. Међутим, када смо видели да је добро, запитали смо се како ми можемо да допринесемо да се такве ствари више не понављају, како ни нашем другу, тако ни некој другој младој особи леченој од рака. Запитали смо се како ми као млади људи лечени од рака, можемо да помогнемо, као и како као вршњаци можемо да помогнемо. И кренули смо од тога како ми међусобно једни другима пружамо подршку када нисмо сви у Београду. Закључили смо да комуницирамо највише на интернету и преко друштвених мрежа и одлучили смо то да искористимо.
Додатна предност интернета је што неко ко би се нама обратио за подршку, може да остане ушушкан у свом кревету, у топлини свог дома и да нам пише и обрати нам се. Такође, предност интернета је што отклања нелагоду од директног контакта. Обратили смо се за помоћ стручњацима, психотерапеутима, који су нам одржали едукацију и помогли да сво искуство које смо у МладиЦама стицали седам година још додатно усмеримо: да будемо још бољи слушаоци, да још боље пружамо вршњачку подршку. Резултат тога је вршњачко online саветовалиште за младе и тинејџере са раком где могу да се јаве и питају све што их занима, да са нама поделе своје приче и да се осете прихваћенима. На сајту mladice.org сви млади људи који су суочени са раком могу да нам пишу и да одаберу начин на који ће нам се обратити: путем email-а, Whatsapp-а или путем Messenger-а. Ми гарантујемо анонимност и приватност разговора.
Нас шесторо који смо лечени од рака и прошли едукацију дежурамо сваког радног дана од 17h до 21h. Подршка коју ми пружамо је пре свега искуствена, зато што смо ми прошли искуство рака и најбоље се разумемо. Такође, наша подршка је информативна, зато што током лечења од рака и након завршеног лечења су потребне праве и проверене информације, почевши од тога како изгледа нека медицинска процедура, до тога како остварити право на санитет или рехабилитицију након лечења. Подршка коју пружамо је такође и емоционална и социјална. Са нама могу да поделе своја осећања, било да је у питању туга, бес или страх, без страха да ће бити осуђени, да их неко неће разумети или да ће их исмевати због тога. И ово је управо вид подршке коју можете сви ви да пружите и зато вас позивамо да не окрећете главу дечијем раку. Позивамо вас да отворено причате о њему и да чак иако не знате шта да кажете, да само ћутите, довољно је да будете ту. Позивамо вас да пружите емпатију.
И не мењајте тему када се говори о раку, допринесите томе да рак престане да буде табу. Јер запамтите речи Иве Андрића „Рана која се крије, споро и тешко зацељује“.
***
42. Београдски Ignite под називом “Укључи се бр. 7”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у среду, 11. децембра 2019. године, у београдском Impact Hub-у. Догађај су организовали Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету”, уз подршку Швајцарске Конфедерације. Овогодишњи Београдски Ignite о социјалном укључивању организован је у знаку десетогодишњице рада Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије, чији су чланови и чланице отворили вече посвећено социјалном укључивању, истакавши значај свих појединаца и појединки и њиховог гласа у процесу изградње инклузивнијег и праведнијег друштва.
42. Београдски Ignite обележиле су приче о свакодневици транс особе у Србији, о слици света из угла особе са аутизмом и кориснице колица, проблемима особа са HIV-ом у Србији, младих Ромкиња које се боре за бољи статус своје заједнице, друштвеним искључивањем особа које одслуже затворску казну, важности система психосоцијалне помоћи младима који су лечени од рака, или имају проблеме са менталним здрављем, економском оснаживању жена које су биле кориснице сигурних кућа и важности концепта колективног становања за старе који укључује децу и младе.
Милица Шимоновић и Милкица Димитријевић су студенткиње психологије и једне од оснивача групе младих лечених од рака МладиЦе. Милица се са 11 година лечила од леукемије, док се Милкица са 18 лечила од остеосаркома. Њихово искуство их је мотивисало да са другим младиЦама раде на оснаживању младих лечених од рака и на социјалном укључивању након завршеног лечења. Верују да се причањем о раку и последицама које доноси могу срушити предрасуде и смањити страх.
pdf [3 MB]
Оставите коментар